Il pod konac, il uz kurac

Osnovni princip rada prosečnog Srbina. Ili pukovnik, ili pokojnik. Jebo sredinu, krajnosti su do jaja.

Proizvoljni Živadin sklapa regal. Kao i svaki domaćin, malo-malo se na dnevnoj bazi zavlači u podrum-radionicu-garažu-šupu da nastavi rad na svom remek-delu, regalu od dasaka nađenih kod kanalizacionog kolektora, lično recikliranih i brižljivo očišćenih od razne kake. Sve strogo po merama, triput meri, jednom seče bošanstvenom ubodnom testerom za koju nije kupio nove listiće otkad je Momo Bulatović u osmoletki pustio brkove. Trakasta brusilica i pištolj sa akrilnim lakom se tri puta smenjuju uz pažljiv rad njihovog vlasnika. Posle sušenja, saziva se familija a njegovo čedo konačno može da se uspravi.
Međutim, čedo se ruši, a nakon iskazane neverice Živadin uz glasno jebanje sunca u pičku pridiže regal. Tamo gde je stajao levi prednji nogar gura siporeks, a tamo gde su stajali oba desna nogara, bife sa otvaranjem na kip i Šešeljev portret u duborezu sada nema ničega, pa Živadin oduzima babi štaku uz njeno glasno neslaganje sa patosa i njome potkočuje desnu stranu, izmakne se, pogleda i kaže: "KO ŠEĆER!"