Sedeljka kod ortaka utorkom uveče, imaš ispit sutra na koji ne planiraš da izađeš jer je profesor drkoš i uzeo te je na zub još onomad kad si hrkao kod njega na 2. godini. Od 30 i kusur ljudi koji se šetkaju znaš samo vlasnika i njegovog džukca mešanca koji se upravo ukenjao u saksiju na terasi. Kraj tebe seda crnka sa dugom talasastom kosom, jamicama u obrazima kada se osmehne i očima boje safira. Odlučiš da zapodeneš razgovor, ko zna možda te i ukenja da ubodeš nešto.
Savršeno kontanje, oboje mrzite folk a gotivite Rundeka, mrzite leto i uživate u jesenjoj kiši, potpisujete se ćirilicom a latinica vam je mrska, glasali ste za Borisa, sećate se kad je burek bio 1,50 din a Stopi 40 para... Pitaš se kako je moguće da svoju srodnu dušu nađeš na ovako šit okupljanju i kako to da je nikada nisi video na mestima na koje izlaziš kad imate toliko toga zajedničkog.
3 sata je izjutra. Ostalo je još petoro ljudi u stanu plus džukac koji cvili zaključan na terasi. Ti i crnka sa očima boje safira i predivnim jamicama pričate već četiri sata. Zvoni joj telefon. Taman si skupio muda da je pitaš za broj i pozoveš da izađete ovih dana a ona te šutne pravo u međunožje i spusti te na zemlju brže nego Mihajlović Klinsmana devedes' osme.
E, evo stigao mi je dečko ispred da me pokupi. Hvala što si mi pravio društvo. Ćaos!
