Omiljeno pitanje drevnih srpskih zagajbljivača iz Vojvodine. Zaštitni znak debelih Lala koji najviše vole da na tuđ račun jedu i piju. Udica na koju se gazde-somovi uvek hvataju. Naime, sputani strogim kućnim vaspitanjem i hroničnom pobožnošću, alavi Vojvođani su još pre mnogo godina bili primorani da osmisle diskretan tj. indirektan način da pristupe frižideru ciljanog domaćina ali tako da ovaj ne posumnja u njihove čestite, dobrosusedske namere. Tako je nastao izraz iz naslova a srpski domaćin - k'o srpski domaćin: sujeta mu nikada nije dozvoljavala da pred goste iznese išta manje od pečenog praseta, ruske salate, upravo ispečene gibanice i domaće doboš-torte, što je, mora se priznati, prilično išlo na ruku gladnim i žednim bećarima. Ustvari, ko zna - možda i jedni i drugi znaju o čemu se radi al' samo ćute. Tako su, kanda, vaspitani...
- ...Ta, moramo Vas nečim ugostiti, gos'n Sreto...!
- Taman posla, gospodine Vaso. Ja sam i tako samo u prolazu bio...
- Pa, zar ni rakiju...?!
- Hvala, ne smem. Doktor naredio...
- Kafu, slatko...?!
- Uf, uf, uf...Pokušavam da ostavim, dragi moj Vasilije...Uostalom, sad ću ja polako i da krenem...
- Ma, mi Vas nećemo pustiti da idete Vašoj kući dok Vas bar nečim ne poslužimo...!
- Pa, eto...ne znam...Imate l' luka...?
- Ijuu, kakvog luka...! Melanija! Hajd' otrči do kokošinjca pa zakolji dve lepe kokoške - gospodin Sreta i ja ćemo prvo supu jesti pa onda sve redom...
- Samo ako nisu previše masne, gazda Vaso...
