Zvala se vrlo komplikovano, mislim da je bilo neko nemačko ime. Par puta sam pomislio da je pozovem po imenu, ali nisam znao koja od onih 5 reči je zapravo ime, koja prezime, šta je titula, a šta je možda ubacila čisto onako da mene dodatno zbuni. Sva sreća je što sam engleski znao dosta dobro već kao klinac, a sva nesreća je što ga ona nije znala ni jednu reč. Ranije sam čuo da nemački i engleski imaju neke sličnosti, te ako znaš engleski, možeš da razumeš po koju reč nemačkog. Sad sam se uverio da ne mogu da razumem ništa, ustvari, nisam čak bio siguran da li je izgovorila 4 ili 6 reči u jednoj rečenici, a nekad sam se dvoumio oko toga da li je izgovorila neku reč ili se nakašljala. Odlučio sam da je zovem Bobi, po dedinom kučetu koje nas je mnogo volelo, kad god dođemo na selo. Parcovan. To je funkcionisalo, Bobi je pričala nešto na nemačkom, ja sam slušao na srpskom, ali se zapravo sva komunikacija odvijala na nivou moje šake i njenog struka, onog najmekšeg dela iznad kuka što liči na šlauf. Evo, šlauf. To mi već zvuči kao nešto što je ona već nekad rekla, ili što bi mogla reći.
- Bobi, šlauf?
Morao sam nešto da pitam, bilo šta.
- Ich will mit dir schlafen.
Ne znam šta je odgovorila, ali sam izgleda konačno postavio pravo pitanje, pošto me je prilepila uz ornamente na zidu babine kuće, a posle toga je sve bilo istorija. Od tada sam počeo da gajim simpatije prema nemačko - srpskim odnosima, kasnije su se pojavile i video kasete, pa su se i te simpatije produbile, a na priče iz rata koje mi je pričao deda dok sam mu sedeo u krilu sada sam se osvrtao mnogo više kritički nego ranije. Shvatio sam da su i poraz i pobeda u očima posmatrača.
Deda je kao oficir u partizanima sahranjen sa svim počastima, ordenjem koje su jedva uspeli da spakuju u sanduk sa njim, a Bobi je umro od tuge na stepenicama samo par dana kasnije i ne znajući da je imao značajnu ulogu u mom sazrevanju.
