Proplivao čovek. Toliko se ispalio da je počeo i sam sebe da žali.
Izraz nastao posle sinoćnjeg Velikog Praska Srpske Demokratije. Doduše, prasad su bila uredeno naseckana, Žućko je slavio pobedu ljubeći Ružno Pače, a Bajaga je svirao "Život je nekad siv, nekad žut". Kad smo već kod Diznijevih junaka bio je tu i Miki Maus. Papak je shodno svom nadimku po ovalima tražio pragnjeće nožice. Ministar vojni i onaj ortoped su se već spremali za slikanje. A Trubači započeše da sviraju Džurdževdan. Sve je to bilo lepo dok feštu u Krunskoj nije nadjačala Kemišova `armonika i Kursadžijski humor. Srbija je dobila novog predsednika. Osobu iz naroda. Uspešnog upravnika groblja, kojem se buduća funkcija neće razlikovati mnogo od prvog posla. A trubači umesto da udare po taktovima naših srceparajućih kompozicija, izduvaše kožnu sviralu umesto dobro poznatih limenih instrumenata. Iako su svi mislili da će sve biti isto, k`o što je i do sad bilo, grdno se prevariše. Do nekog sledećeg filma...
- Jesi video Ćomija juče? Da l` je opalio onu Jecu sa četvrtog? Trebao da ide sa njom u bioskop pa posle na gajbu kod dotične.
- Au brate, pa ti ne znaš. Ispalio se Ćomi k`o trubači ispred DS-a. Namestila ga mala samo tako. Odvela ga u bioskop, dovela ga u stan, počeli oni da se `vataju, Ćomi upali svetlo, i ugleda njenog dečka, grmalja od dva metra i sto tries` kila.
- Auuuu batice. Pa kako je sad?
- Eno ga na ortopediji. Odi vidi kako je!
