Najjača stvar. Mahom kada igrate fudbal, basket, odbojku, pa i tenis kada se vratite u meč kao nekad Liverpul protiv Milana... Nema lepši osećaj da se ispraznite i izbacite svu onu negativnu energiju koja vas proganjala poslednjih nedelju dana u školi, na poslu itd. Osećaj neprocenjivosti kada uspete da date gol u svom kraju na "vašem terenu" na kome se osećate kao da igrate kod svoje kuće, i pritom da bude u zadnjem minutu. Jeste da vas svi smatraju budalom, ali samo vi znate koliko je to dobar osećaj, kada izbije bes iz vas. To je uvek jedan igrač u ekipi, napaljen za fudbal, trenirao ali nije uspeo da se izbori za prvi tim, njegovim rečima "Imao bi bolju karijeru, da se klub nije ugasio" pa ga i dalje bije osećaj važnosti čak i u utakmicama protiv ortaka iz kraja.
Utakmica u kraju "Prokleta Avlija" mali golići, situacija 30 sekundi pre kraja tj. zadnji napad.
Posmatrač(merač vremena): E Cidu još 30 sekundi tj. zadnji napad.
Cidu(počinje da se dere na celu ekipu, da im da motivaciju, pritom uživljavajući se kao da je na Vembliju tekma Barsa-Mančester):... Ajde breeeee... Idemo, presing, presing...
Posmatrač: Još 10 sekundi...
Cidu( u tom trenutku krlja od želje ubija protivnike kao da su mu najveći neprijatelji, uzima loptu nema veze što je pritom odvalio igrača u nogu, šutira sa nekih 10-tak metara i daje gol iz ranga "nisam srao mesec dana" i počinje da besni)... Aaaaaaaaarasaaaaaaaaaaaa, opaaaaaaaaaaaa ooooooooooooooooooo sam vam rek' o da možemo da ih stignemo??? Aaaaaaaaaaaaaa...
Posmatrač: Ja sam rek'o kraj još pre 2 minuta, džabe si se radovao. Više sreće u sledećoj tekmi...
Cidu: Oooo mamu ti jebem, da ti jebem!!!
