Osećaj koji se javlja učestvovanjem na jednodnevnom fudbalskom turniru gde ima dosta ekipa i svaka od njih ima prvu postavu i nekoliko rezervnih igrača, svi imaju punu sportsku opremu, dresove, kopačke,kostobrane i štucne. Dobra lopta i objektivni sudija za svaki meč, teren koji opravdava svoje zvanje bilo da je na sljunku, betonu ili travi. E tada igra može da počne i igra se punim srcem, radostan ko dvanaestogodišnjak i ako bi trebalo da si davno prerastao te sitne stavke koje su sasvim normalne u suštini ali ne za mene, jer kad se samo setim kako smo kao klinci mučili muku sa kamenjem od stativa i kako nas je uvek dolazilo 9, 11 ili 13, kako smo igrali u različitim patikama, leva bela šangajka a desna crna starka sa pijace, špicevi okovani žicom koja je predhodno poslužila kao brnjica zaklanoj svinji, dresovi, svaki pojedinac za sebe, a teren, neka ne tako davno napuštena njiva, nikad ravna, koliko puta samo loptu nismo imali ili igrali sa odbojkaškom...jednostavno volim današnji dan.
