Nas ministar policije i policijski kombi...
Beli Pežo i plavi Džamper.
Kad hodas po ivici zakona,
kad-tad te pokupi marica.
Deci valja citati bajke, da ne zastrane ko glavni likovi u njima.
Osobe koje za sobom ostavljaju mrve, ljuske od semenki, papire od peciva, omote od raznoraznih proizvoda, plastične flaše i limenke. Lako se pronalaze ako su tragovi sveži. Žive u ruralnim delovima grada. Često zalaze u pekare a ponajviše u prodavnicama slatkiša gde veštice zadovoljno trljaju ruke u nameri da im isprazne novčanike.
Endemska vrsta penzionera i penzionerke koji po "dal' sam doš'o il' sam poš'o" principu tumaraju unaokolo. Centar njihovog gravitacionog polja je obično gušće naseljena autobuska stanica. Istresajući nos na svakih pet metara pravo na ulicu tehnikom prsta na nozdrvi, ostavljaju za sobom specifičnu stazicu.
Ivica i Marica iz bajke su drobili hleb da bi našli put do kuće. Ivica i Marica iz stvarnog života su dva odvaljena lika koji seju mobilne telefone, jakne, novčanike i torbice po splavovima prethodno veče jer nisu znali gde je levo. Jednima su vrane pojele mrvice hleba, a drugima su konobari popalili sve što su zaboravili prethodno veče.
- Halo magarac, jel' si našao sinoć možda moju torbicu i Markovu jaknu na Povetarcu, sve živo smo sinoć zaboravili, a nemamo pojma gde.
- Pa šta ste vi, Ivica i Marica pička vam materina?
Srpska narodna bajka. Govori o dečaku koji se zvao Ivica i o njegovoj devojci Marici. Međutim, Ivica je dosta kasno zavoleo Maricu. Zato, počnimo priču od početka...
Ivica se rodio u jednoj maloj, ali prelepoj zemlji, u jednom malom, ali prelepom selu. To selo je bilo nadaleko čuveno po tome što u njemu dobro rađa žito i rastu devojke sa anđeoskim glasom i zanosnim stasom. Ivica je, još kao mali dečak, sanjao velike snove. Neki bi rekli da je to bilo zato što je bio mali rastom, međutim bilo je u toj njegovoj zemlji i ljudi koji su bili dosta visoki, a ponašali su se isto kao on. Bilo kako bilo, da bi ostvario svoje snove, Ivica je morao da ode u veliki grad - najveći grad u toj divnoj maloj zemlji. Veliki, Beli grad.
Tim gradom, kao i čitavom zemljom, vladala je zla veštica. Ta Veštica je inače bila jako neobična. Pre svega, bila je muškog pola. Imala je i ženu, za koju su mnogi tvrdili da je opasnija i veća veštica od nje same. Osim toga, narod ju je u početku jako voleo, ali se to vremenom promenilo. Živela je na jednom šumovitom brdu u tom velikom, Belom gradu, u velikoj kući. U toj kući je pre nje živela još jedna veštica, mada o tome da li je ona bila veštica ili nije danas postoje oprečna mišljenja. Kuća je bila skroz bela, što jeste malo neobično za kuću u kojoj žive veštice, ali mnogo štošta je u toj maloj zemlji bilo neobično, tako da neka vas ni to ne čudi. Bila je to jako lepa i velika bela kuća, skoro kao nekakav beli dvor.
Nakon što je završio školu u belom gradu, Ivica je upoznao zlu Vešticu, koja ga je ubrzo uzela za svog pomoćnika. Kako je, kao i svako dete sa sela, bio veoma bistar, vredan i pre svega poslušan, Ivica je brzo naučio zanat od Veštice i vremenom postao njen omiljeni učenik i najvažniji pomoćnik. Nakon toga, mnogi lovci su pokušavali da isteraju Vešticu iz njene velike bele kuće i da se u nju usele. Dugo im to nije polazilo za rukom. Ivica se borio protiv njih hrabro i odlučno.
Ipak, jedne jeseni, godinu dana nakon velikog, slavnog rata u kom je ta mala zemlja pobedila čitav svet, Veštici je došao kraj. Lovci su se udružili i, uz pomoć naroda, ali vrlo verovatno i veštica iz drugih, velikih zemalja, konačno isterali Vešticu i uselili se u njen beli dvor. Vešticu su poslali u jednu daleku, malu zemlju na severu, gde je umrla par godina kasnije, zatočena u tamnici. Ivica je međutim, kao pametan dečak, u stvari tada već momak, shvatio da je za njega najbolje da se odmetne u Šumu - istu onu šumu u kojoj su svoje vreme provodili Lovci, boreći se godinama protiv Veštice. Znao je da samo treba da bude strpljiv i da čeka u Šumi dok Lovci ne zapadnu u probleme i ne zatraže od njega pomoć. To se i dogodilo.
Inače, narod u toj zemlji, iako veoma hrabrog srca, imao je jako kratko pamćenje, tako da je zaboravio na vreme kada je Ivica predano služio Veštici. Tako se on vratio na Dvor. Veštice iz velikih zemalja, koje su se, do pre samo nekoliko godina, borile protiv njega, proglasiše ga za naj-vešticu. Ivica je bio veseliji nego ikad. A onda, jednog lepog dana, Ivica je osvojio srce lepe plave Marice. Mnogi su u toj zemlji želeli Maricu, jer se pričalo da onaj koji se njom oženi dobija ogromne moći. Ipak, ona je pripala njemu. I dan danas, oni žive u sreći i ljubavi.
Kraj.
