Kada nemaš potrebu ili obavezu da glumiš bilo šta ili bilo koga, kada si sam i ogoljen. Van scene. Sakriven od željne i gladne publike.
Sediš potpuno go u svojoj fotelji. Čitaš Igru Prestola, jedeš čips i smoki, i mrviš po sebi. Mljackaš, ali to niko ne primećuje. Viri ti slina iz nosa, isto niko ne primećuje. Ne razmišljaš o objektivnoj potrebi da se okupaš nakon tri dana nekupanja, razmišljaš o sudbini jednog od Lanistera. Soba ti liči na posleratnu Hirošimu, ali to neće videti niko, sve je to iza kulisa.
Međutim... četvrti dan je već kraj godišnjeg odmora, mora da se izađe na scenu. Otresaš mrve, nevoljno ustaješ iz fotelje, kupaš se, raspremaš Hirošimu, istresaš sline iz nosa. Zaboravljaš na Starkove i Lanistere, počinješ da razmišljaš o ulozi koju treba odigrati sutra, na sceni. Ah, da. Ti si računovođa u nekoj firmi, setio si se. Prva scena je jutarnji razgovor sa šefom u vezi sa nekim nedovršenim izveštajima, nisi baš spreman, ali... valjda te niko neće gađati paradajzom.
