Nekada, po kafanama je bilo vokalno-instrumentalnih sastava koji su od opreme imali samo instrumente, obične, bez ozvučenja, kontrabas, harmonika, violina i možda pevač. Ako nije bilo pevača, onda je uglavnom harmonikaš pevao. Orkestar je izgledao kao spot grupe Yolanda be cool za pesmu "No parlo americano". Imali su zalizane frizure i bile su dve vrste takvih sastava. Oni koji su išli od grada do grada za vreme sezone kako bi preko leta ugrabili da zarade što više para za svoje petoro dece, a bilo je i onih koji svako veče u nekoj kafanici nastupaju jer znaju gazdu, a vole da pevaju. Životni san im je bio da snime ploču. Nisu imali producente, aranžere, stiliste, menadžere, fanove, ništa. Često su i instrumenti bili pozajmljeni. Ali, imali su nešto što retko koji pevač zaboravi da ponese na nastup pakujući kesice belog praška u džepove. Imali su dušu. Njima je od toga kako će nastupiti zavisilo da li će njihovo dete jesti preko zime hleb, meso ili neće ništa jesti. Živeli su da pesmom dirnu svoje slušaoce kako bi se uhvatili za novčanik. Često su i po svadbama svirali, a da bi bili lepo plaćeni, peli su se na drveće i odatle svirali, sve po nagovoru gazde, on je uvek bio u pravu. Nisu imali svoje rajder liste, nisu zahtevali džakuzi iza bine, hteli su samo da pevaju.
Mile: Čika Rade, dođi večeras sa nama u kafanu, peva onaj bend "Magija". Kako pevaju ljudi sa emocijom, svako veče pevaču suze oči, a pevačica se sva trese dok peva. Vidi se da se trude.
Čika Rade: Vidi se dupe moje, ovom suze oči jer vi klinci tamo upalite svako po dve cigare odjednom, pa mu smeta dim, a onu pevačicu sam viđ'o kad je išla da se odvikava od heroina, trese se jer upada u krizu. Eeee, da mogu samo da vratim vreme, da opet odem u onu kafanu "Kod Pere", pa kad mi Milenko, Perin sin, zapeva onu moju, ne bih izlazio do sudnjega dana.Ako neko zna neki ovakav vokalno-instrumentalni sastav koji je još uvek aktivan, neka javi gde nastupa i kad.
