Dok su dušmani malom Radojici instalirali eksere ispod nokata, kako bi dokazali da ono kao malo jede pite, i da nije mrtav, negde na drugom kraju planete, u jednoj maloj varoši, nekom istinskom mučeniku su izrastali umnjaci. Da su Turci bili pametni, sigurno ne bi trošili eksere, i akali se sa opasnim zmijama prisojkinjama koje treba negde navatati a da te gmaz ne ujede, već bi lepo kulirali u svojim šatorima i jednostavno sačekali da Radojici počnu da rastu umnjaci. Taktički.
Pokušaji lepe i na Radojicu napaljene Hajkune da sakrije bolne krike njegove i posle ga kara, uda se za njega i živi srećno do kraja balade, bio bi totalni fejl, i Turci bi već mastili kolac i Radojičin rč, a skenjana Hajkuna bi se vratila u šator da nastavi sa pranjem aginih gaća, tamo gde je stala.
Tih govana od zuba, tih umnjaka, ima četiri. Svaki uglavnom mora da izraste, sto mu nervusa trigeminusa jebem. Neko ima sreće pa mu ovi oralni tlačitelji izrastu i ne ostave psiho-fizičke traume (za koje je odvajanje motornom testerom marke Štil od majčine sise malo dete), ali takvih je baš ono malo, na nivou statističkog zajeba. Većina smrtnika je osuđena da negde između osamnaeste i trideset i neke, u nekom trenuktu, prošeta kroz deseti krug pakla, gledajući iznad sebe postavu Partizana i Zvezde kako ih arčdevil bičuje dok trče po devetom krugu i iskašljavaju svoja plućna krila usput pevajući pesmu Drugarstvo od Dragana Lakovića.
Totalno jedna zajebana situacija, gde je pominjati brufen ili prašak protiv bolova toliko marginalna stvar, da ako imate i malo mašte, nešto marginalnije će vam sigurno pasti na pamet.
Ne d'o vam Bog primera.
