Priznanje koje stvara veliku nelagodu sagovorniku. U tom trenutku, shvata da je on zapravo taj koji je izazvao sukob i nečovečno postupio prema drugoj strani. Do takve vrste priznanja dolazi ili iz nedostatka volje za daljom raspravom ili jednostavno iz verovanja da se iz sukoba ništa dobro neće izroditi.
-Ti misliš da sam ja spavala sa Zoranom zato što ga volim. Toliko si me zapostavio da nisam imala izbora. Morala sam nekako da ti skrenem pažnju.
-U redu je sve. Valjda sam ja kriv. Mislim to što te je jebao moj najbolji ortak, na našu godišnjicu, dok sam ja radio na građevii za hiljadu dinara da bih imao taj dan da te izvedem na piće, moja je krivica zasigurno.-Sada će opet ispasti da sam ja kriva, uvek sam ja kriva.
-Ma ne nikako. Ja sam zapravo kriv. Nisam ti naglasio da se mora stisnuti kvačilo pri menjanju brzina, i da kočnice ne rade baš automatski, ipak je to jugić, a i zaboravio sam srezati onu drvenu banderu pred kapijom, tako da nije čudo što si udarila. Moja krivica.
Lažno priznanje. Osoba koja je izgovara, često se ne slaže sa rečenicom koju je upravo rekao, ali je koristi samo da bi završio raspravu.
- Što si slupao auto?
- Pa ti si se stalno drala i nisam mogao da se skoncentrišem na vožnju.
- Opet sam ja kriva.
- De nemoj više smarat' ! Eto ja sam kriv.
