Oktobar 19., 2014. godina. Kada je sunce toga jutra pustilo svoje prve zupce sa istoka, kao po običaju, sletela sam na nos svom cimeru, poprilično propalom i ofucanom apsolventu pravnog fakulteta sa šesnaest ispita do kraja. Pošto u sobi nije bilo govana jer mu je skoro svraćala keva iz Velikog Šiljegovca i malo počistila, on mi je bio jedina alternativa. Kažu, studenti su govna. Kako sam mu svakog jutra tako pičila po glavi i po živcima, nije se više ni branio niti trudio da me ukoka. Da li zato što me je već gledao kao prijatelja, ili, pak, što posle godina i godina ubijanja ambicija više nije motivisan i spreman ni da se odbrani od jedne usrane muve koja mu se mota oko glave, to ne znam.
Probudio se konačno negde oko pola jedan. Sklonila sam se na metalnu šinu od kreveta, kako me ne bi mahinalno odalamio, dok je sa glavom još uvek na jastuku i zatvorenih očiju rukom tražio po stolu poslednju cigaretu iz paklice West-a i upaljač. Pripalio je i nakon pola minute otvorio oči. Dok je uvlačio dim po dim, zamišljeno je razgledao po sobi. Imam utisak kao da je tada, gledajući ambijent u kome obitava, razmišljao o svom životu i njegovom smislu. Smeće u jednom ćošku. Stolica sa odećom preko u drugom. U trećem njegov krevet i pored sto, prepun pikavaca i propalih tiketa na kojima je za po samo jedan gol mnogo puta omašio celu drugu tanzanijsku ligu. U četvrtom knjiga iz krivičnog procesnog prava, malo prašnjava i očigledno netaknuta već mesecima. Smem da se kladim da mu je kroz glavu tada prolazilo: ''Oj, živote, muvo govnaro...''.
Uzeo je telefon i čitao neke gluposti na internetu. Stigao neki vojvoda, na nekom ispovesti.com je neki lik napisao kako je spasio život Rambu u Vijetnamu, a da on to i ne zna, a oni mu ispod komentarisali kako je on jedna ljudska gromada i kako su retki takvi kao što je on. Između toga se sve vreme pojavljivao neki zalizani lik sa naočarima i spojenim vrhovima prstiju na rukama, koji je navodno krenuo svom snagom u reforme i borbu protiv korupcije i koji kaže da će nam uskoro svima biti bolje. Kurac bolje. S ovakvom omladinom, kao što je moj cimer, nikad ne može da nam bude bolje. Doduše, možda on nije ni kriv što je takav kakav jeste. Čemu on da se nada i da žuri? Da završi fakultet i proba da se zaposli i učini nešto dobro? Koji moj da ga završava, kada zna da će neki vlasnik pečenjare sa tri i po razreda osnovne škole da bude ministar, a on da raznosi pice, i to ako bude imao sreće. Kako on sa osnovnim studijama da bude konkurencija nekom slinavom doktoru nauka sa Megabend univerziteta. Nema od toga ništa. Dobro je njemu ovako.
Prekinula ga je poruka od devojke: Ovo više ovako ne ide. Ja se vraćam kući i ostajem tamo za stalno. Bilo je lepo dok je trajalo. Zbogom.
Nije se mnogo potresao, čini mi se. Valjda je i očekivao to. Ustao je, natuk'o neku staru Kappa trenerku i majicu Udruženja studenata prava, otišao do kupatila i izašao negde napolje.
Vratio se uveče oko pola dvanaest. Seo na krevet i buljio malo u tiket, dok nije promrmljao: ''Jebem ti Liverpul usrani'', zgužvao ga i bacio na sto. Ubrzo nakon toga je i zaspao.
Šta znam... Jebem mu mater, ponekad mi bude drago što sam muva govnara. Govana će uvek biti koliko hoćeš. Za mene krize nema.
