Jednom

Više je to od jedanput. Opet, za svako Jednom koliko god ih je, tačno znam kada, kog datuma i u koliko sati. Znam i koliko ih je bilo. I bez obzira koliko davno, opet ih se do detalja sećam, iako sam s pamćenjem odavno kratak. Znam i koji je dan bio, ali ne, neću vas opterećivati tim trivijalnim podatkom. Jer, ma koliko trivijalan bio za poentu moje priče, mogli biste na osnovu toga da pogrešno zaključite da još uvek gajim nekakva snažna osećanja.
Za jedno Jednom sećam se, bio je utorak, a ona krenula na razgovor za posao. Em što već kasni po običaju, em što još uvek još nije odlučila koje će cipele da obuje. I pukne joj nokat na srednjem prstu desne ruke, dok je zakopčavala rajsfešlus na onim pantalonama za koje je tvrdila da su sivo-zelene sova boje, a psuje kroz zube jer je u ustima držala onu crnu šnalu za kosu što na vrhu ima neki plavi cvet... eto, samo jedan trenutak i udaljih se od teme. Eh, šta ti je okidač...
Kako rekoh, više je to od jedanput, ali Jednom i nema svrhu da prosto dočara samu brojku puta kojima se nešto slično desilo. Niti zbir više trenutaka koji su se po jedanput dogodili, a u vezi su sa mojom pričom. Naprotiv, zamenjuje upravo sve navedeno i olakšava mi da se držim teme, iako svako Jednom i predstavlja posebnu temu vrednu pričanja, sasvim svoju, zaista sasvim posebnu i na kraju sasvim setnu, kojom bih vas - bez obzira na broj sjajno duhovitih momenata u njoj - možda i rastužio. Ili biste na mene gledali sa nepoželjnom mi dozom bezrazložnog sažaljenja. Zato ću reći Jednom, niko neće praviti pitanje, i nastaviću sve dok sledeći sagovornik ne uzme reč. A ja ću ga posmatrati dok priča, kurtoaznim pokretima glave prateći njegovu priču i povremenim klimoglavima odobravajući stavove (koje znajući ga, sasvim sigurno iznosi dok govori), prisećajući se iznova onog Jednom preko kojeg sam prešao dok sam govorio.

- Koja je ona Lenka lujka, ladno je pokazala liku srednji prst kad je pitao da li biste mogli da počnete već danas hahahahahhahaaa Šta li je s njom, jesi li je video skoro?
- Jednom je prošla kraj mene, s nekim tipom kog sam znao samo da se javim.
:skrila je pogled na vreme, al sasvim dovoljno za žur u mojoj glavi:
Khm, Da beše 20. januar, tačno znam zbog Svetog Jovana. Ja krenuo da kupim kapu burazeru, znaš one kao ruske šubare i njih dvoje bili tu. Nego, ne bi mi poverovao, kaže prodavačica 5000 dinara, deluje Vam skupo ali je pravi kvalitet i nećete se pokajati. A prodavačica sisu što ima, mislim se u sebi e to je kvalitet i ne bih se kajao :Ipak, ej - sve to dođe na svoje. Odavno pravila znam, samo tuge se broje:
- Pa jesi li kupio:
- Molim? Sova? Sisa! A, kapu. Pa nisam ja, kako me je Jednom nazvala Džudžubejac, za jebenu kapu da dam pet soma...