Valuta koju su stariji pre intenzivno koristili i preko koje su računali svaku iole skuplju stvar koju njihova deca kupe od krvavo zarađene plate svojih roditelja.
Sad, kad je sve skupo(samim tim i hleb) gubi donekle na jačini pa se i retko kad čuje.
Pr. 1
(Klinac dolazi sa ekskurzije)
-Tata, tata, vidi šta sam kupio!
-(Sumnjičav pogled) Šta ti je to sine?
- Ljigavac! Vidi šta može!
-(Ne skida sumnjičav pogled) Lepo sine. Nego, koliko košta to?
- Ma samo 100 dinara!
-(Šok, šire mu se zenice i nozdrve ali ipak ton mu je normalan) Sine, mogli smo hleb za 5 dana da kupimo za ze pare.Pr. 2
(Ulazi sin od 16-17 godina u stan sa novom majicom, šmeka ga ćale)
- Odakle ti ta majica?
-E, kupio sam jutros u Knezu, jel dobra,a?
-(Sumnjičav pogled) A koliko te je to zadovoljstvo koštalo?
- Ma sića, samo 600 kinti.
-(Šok, šire se zenice i nozdrve, ne uspeva da spusti ton jer ga još od one ekskurzije pritiska kupovina ljigavca) Majmune jedan, 600 dinara?! SIĆA?! Pa na pijaci su 100 dinara one bele pamučne!
-Ali ćale...
-Nema ALI, odrali su te za majicu...600 dinara! Alo bre, mogli smo mesec dana hleb da kupujemo za te pare!
