Kliše, ustaljena fraza, propala fora koja se prodaje za budzašto. Pričam ti priču o opalom lišću i vevericama po drveću... Da, vevericama, pazi slučajnosti.
Kad te neko otperja u bednom pokušaju blefa, a tako providno da vidiš kako mu ćelije u mozgu igraju rumbu dok te farba bez blama. Jednu jebem a druga mi puši samo na finjaka.
- ...I onda sam mu rekla, pa dobro, ako je već ne poznaješ, kako je mogla da ti krljne žvaku tek tako? A on će meni da je bila pijana i da pojma nema otkud ona tu i da je bila pijana. Što ustvari ima smisla, nije mi delovala baš čisto.
- Aha. Volim moj kraj u jesen. Kad sve postane braon i govna se utope u tu melanholičnu sliku... I kiše očiste moje dvorište dok spiraju suze i suze isplakane na trotoaru one noći kada sam ga poljubila. Jesen je divno godišnje doba...
- Šta pričaš bre?
- Šta šta pričam, ofarbao te k'o Sojerovi drugari tetkinu tarabu. Jesen u mom kraju. Verovatno je spremio puškicu pre toga. Nasela si na foru izlizaniju od ciganskih papuča. Sad bih ti rekla da jebeš tom idiotu sve po spisku, al' kad si već nasela daj mu dvojku za prolaz i ćuti.
A da ti opičiš po brisanju defki i postera? Posle par hiljada obrisanih sranja dođe inspiracija.
Hohohoho. Ako tad ne dođe nikad neće. Elem, može, ne odbijam poziv. Nadam se da ništa nisi pis'o.
Jesam al boli me ud, meni je bitno da se ti oraspoložiš. Ne mogu da gledam mog Praslina kako je sav izbedačen.
A vi dobro ste, otvarate usta samo da izjednačite pritisak?