Prolaznost.
„Ekspresni voz za London-Pariz-Milano-Torino polazi sa četrnaestog koloseka..“
Čuo sam dok sam stegnutih pesnica trljao sanjive oči, pogled je prestajao da mi bude mutan i slabo fokusiran i najednom sam pred sobom vidio namrgođenog čovjeka sa plavom kravatom. Je l' znate da su Hrvati izmislili kravate ? Elem, mora da je bio utorak , vrijeme je bilo.. Pa, manje-više grozno.- Šta oćeš ?
- Da se makneš sa te klupe, da odeš da nađeš neki posao, današnja omladina samo loče a ništa ne radi, u naše vrijeme je bilo drugač..
Naravno, nisam namjeravao da slušam odvratnog policajca, ja nikad nisam ni bio dobar momak, sve što je u ovom trenutku zanimalo moj smušeni mozak je bila ta crna rupa u limenci piva koja je nepomično stajala tu kraj mog kreveta, stare klupe na još starijoj željezničkoj stanici.- "Ajde dobro, de ne zajebavaj, vidiš da ne znam đe mi je glava?"-
Progovorio sam dok sam ustajao sa mog mekog dušeka nakvašenog pičkastim nebom koje namjerno nije prestajalo da jeca. Pljunuo sam na moj krevet, jebi ga, garantovano mi je kroz podsvjest prolećela ideja da pljunem đubre u plavoj uniformi ali je moja svijest pesnicom nokoutirala tu suludu misao te je tako moja sluzava pljuvačka završila na potpisu dotičnog Marka koji je izgleda mnogo volio neku Svetlanu jer je njihova imena uklesao nekim vrlo oštrim nožem a pored napisao „zauvijek zajedno“.
Jebeno zauvijek, kurac zauvijek. Kao da zauvijek postoji ima da prohujim k'o jesenji vjetar, neću ostaviti nikakav trag, mog se imena niko neće ni sjećati, život je moj čestica u poređenju sa zakonom ogromnog univerzuma. I na kraju šta mi ostaje ? Kurac.
Koračao sam polako i gledao moje ispucale patike, korak po korak ka trafici sa jasnom namjerom da kupim cigare i kafenu bočicu piva.I ništa nije moglo da promijeni moj pohod ali sam na jednoj klupi, sličnoj onoj koja je meni pravila društvo tokom dugih noći, ugledao starca sa braon šeširom koji je sa suzom u oku zurio u crni notes:- Dobar dan.
- Dobar dan, sinko.Nastala je nekakva tišina, možda je i meni bezobraznom bilo žao čikice u crnom kaputu, ni sam ne znam zbog čega ali sam upitao:
- Možde je od hladnoće, možda od kiše, možda i od tuge... Čemu suza na tom naboranom licu,ponosna starino ?
- Eeeeh. :dugi uzdah je zaparao tišinu:
- Stvarno ?
- Pogledaj ovaj notes , sinko. Imam osamdeset tri godine, tu sam oduvijek upisivao brojeve mojih prijatelja, bilo je među njima svakakvih ljudi, i onih dobrih i onih naopakih..
- Ali ..
- Znam, znam, jedan red je prazan. Upravo sam obrisao broj svog najboljeg druga, više nikad neću okrenuti taj broj telefona.
- Žao mi je.
- Ne treba da ti bude žao, sinko. Pred tobom je život, nisi prevalio ni četvrt vijeka i vjeruj mi da bi bilo sramota da žališ za bilo čime.Ja sam trenutno sam na ovom svijetu, sinovi su mi odrasli, otišli su ka zapadu u potrazi za boljim životom, nikad nisam imao zadovoljstvo da se igram sa svojim unucima. Pokazao bih ti njihovu sliku ali , na žalost, nemam ni to.Sve što sam imao je bio moj prijatelj, sada je otišao i on. Oslobodio se muka ovog dosadnog života.Ostajem sam sa ovim vjetrom.Jesenjim vjetrom koji mi je jedini svjedok !I kunem se, rođaci , bilo mi je žao poštenu starinu:
- Je l' može nekako moja mlada ruka da posluži vašoj iskusnoj ? Molim vas recite ako mogu da uradim nešto za vas.
- Za mene možeš da uradiš samo jednu stvar, da odeš i živiš.
-Mo..
-Da odeš i živiš, da udahneš život punim plućima, da ga čvrsto zgrabiš i da nad njim imaš potpunu kontrolu, da si sam svoj gospodar i da jakim zubima mladosti stegneš prolaznost i da joj ne daš da te odvede sa sobom.Nemoj da ti jesenji vjetar bude jedini prijatelj.Otišao sam, zagledan u nebo osjetio fantoma slobode , k'o da je bio pored mene. Osjetio sam život, nisam htio da plačem, ali brada mi je zadrhtala, rođaci.
