Rasklanja nataloženi krš govnjivih, natrulih i rasparčanih snova, spaja nagorele oksidirane žice, diže radni pritisak i pokreće mašinu. Sto i jedan dinar košta mleko koje joj daje taj poseban kremast ukus. Sto i jedan! Gusta. Sa penom od šest milimetara, sa parom koja se diže i propušta Reginu Spektor iz zamagljenog zvučnika sa stola. Sa kofeinom i sa po nešto samlevenih žitarica, svakako. Kiselkasta. Teška. Stvarna, u šolji sa okrnjenom ivicom, ali samo tako može da bude i nikako drugačije.
Uvek je dobra, sem kada ti je neko donese u krevet.
Dobra.
Može biti kafa, devojka koja se probudila sa tobom, pekarka, šolja jogurta uz vruć burek od iste te pekarke. Može biti gimnastika, ako gimnastiku smatraš dobrom a može biti i cigara, takođe ako je smatraš dobrom. Pesma za alarm, dobra, sve dok je ne zamrziš, ali opet jutarnja/dobra...
Pet ujutru, Orlovatski atar.
Kilo leba u kesi i nasmejani otac koji pruža naoštrenu motiku.A sat vremena kasnije:
- Jel dobro okopano ćale?
- Jutarnje sine znači dobro je, samo tako do podne, i bog da te vidi!
Neosjetna, kad je tu. Prisjetna, kad kada prestane da se javlja.
Tvrda. Jaka. Budalasta. Mladost, snaga, i krv koja juri. Jutarnja pripada jutru isto koliko i tebi. Bez nje dan nije dan i noć još uvijek nije prošla. Ima svoj tempo koji ti pratiš. Nekad te budi i požuruje, a nekad te posramljuje i krijući te dok ti kriješ nju, usporava.
Stvarna je, i sleduje svakome ko je zasluži polom i zaduži brojem godina. U probušenim gaćama, u hladnoj podstanarskoj sobi, ili u sobi hotela sa pet zvjezdica, tu je da podigne radni pritisak i pokrene mašinu.
I uvijek je dobra, sem kad ti je neko donese u krevet...
