Postoji priča o Eriku Kleptonu, slavnom magu na gitari, da je bio izuzetno ružno i ziljavo dete. Pošto je zbog toga imao problema oko umakanja u srednjoškolskim danima, a nije znao drugi način kako to da reši, mislio je da će uspeti ako se baci na sviranje. Uspeo je i mnogo više nego što je očekivao. Što bi rekli Hrvati "Od djevca do ševca".
U narodu postoje šale "Počni da sviraš gitaru, možda jebneš nešto", "Ne gine ti gitara" i još mnogo takvih na istu foru. A istina, vole to devojčice. Sigurno baš ne u tolikoj meri da daju pičku posle prvog akorda, ali ako ništa drugo, malo pažnje za uloženi trud je obezbeđeno što je za početak sasvim dovoljno, a za nadalje ko će ga znati.
Na osnovu svega ovoga, za nekog ko se ne preziva Mišković i tata se ne zove Miroslav, nije potomak plemićke loze, ne poseduje "Bembaru", do juče bio u svađi sa frizerima i pastom za zube i omiljeni dezert su mu nokti, ovo je jedino logično objašnjenje, malo šaljivo, ali u neku ruku realno.
- Vidi ga Joca, okupile se curice oko njega k'o hijene oko ucrvljane iznutrice.
- Nemoj da ga zajebavaš, dobar je on dečko.
- Ne zajebavam ga ja, zajebala njega majka priroda. Do juče je nosio pola tegle ajvara na zubima od prošle zime i vadio govna iz nosa, a vidi ga sada. Je l' izvuk'o sedmicu, o čemu se radi?
- Zna li mi ga kurac, mora da je dobio gitaru za rođendan.
