Mera nebitnosti nekoga ili nečega. Ne deveta, nego osamnaesta rupa na svirali.
Mesto: Kabinet premijera Republike Srbije
Vreme: 2017. godina
Likovi:
NS – ministar unutrašnjih poslova
AV – predsednik, premijer, pater patrie...(Kabinet premijera. AV ljulja sto i odsutno mrmlja sebi u bradu. Kroz vrata ulazi nervozni NS.)
NS: Dobar dan, predsedniče... ovaj premijeru.
AV: (odsutno) Dan, dan...
NS: (očima šara po sobi, znojeći se) Ovaj... Oni... Uf... (guta knedlu) Šefe, oni protestuju!
AV: (odustno) Da, da... Protestuju... (podiže glavu ka NS) Ko bre, protestuje?
NS: (nemoćno sleže ramena) Pa oni šefe... Studenti. I policija. I vojska.... I penzioneri. I prosvetari ih podržavaju... (nervozno se kezi)
AV: (zamišljeno) Da. Vrlo dobro. Vrlo dobro. (vraća se poslu oko stola)
NS: (zbunjeno) Kako... Oprostite, kako mislite vrlo dobro?
AV: (mumla sebi u bradu nekoliko trenutaka, pa veselo pogleda u NS šireći ruke) Vrlo dobro, odlično, 4+! Hah! Neka, neka protestuju to su njihova građanska prava, demokratija i sve to. Mogu da protestuju i deset godina, mi imamo preča posla je li tako? (NS veselo klima glavom) Pa tako je, NS, tako je. Nego, (opet drma sto) jelʼ imaš nešto da poturim, izgleda da je jedna nogica kraća, mamu mu njegovu? A?
NS: (užurbano se okreće oko sebe.) Aha! Evo ga! (hitro se saginje i podiže neku knjižicu sa poda. Obriše prašinu pa zbunjeno pogleda.) U... U... Us... Ustva... Svašta, (češe se po glavi.) kako ustva, valjda se kaže uštva?
AV: (uzima knjižicu iz NS-ovih ruku) Daj da vidim! (čita) Budalo. Piše ustav. Mora da je nešto o rekama. Hmm... Mislio sam da samo Hrvati kažu ustave, a mi brane. (sleže ramenima.) Pa dobro, ajdʼ da vidimo. (presaviju knjižicu par puta da proveri njenu elastičnost, pa je potura pod kraću nogicu) E! Eto ga! (veselo drma sto) Vidiš, ne drma se!
(NS uzbuđeno tapše, AV ga smiruje rukama)
AV: Nego... Čekaj, bre stani... Dosta tapšanja! (NS se smiri.) Nego, i ona stoličica tamo mi se nešto klima, dalʼ da poturimo i tamo nešto?
(NS sleže ramenima)
AV: Ma da. Šta ono beše tamo potkočeno? Zakon o radu, a?
(NS klima glavom)
AV: A gde ono beše stavih ja to?
NS: Mislima da je Vulin odneo pre neki dan, miš mu se pojavio u kancelariji, pa da začepi rupu u zidu.
AV: A da... E, pa ne može tako. To sam ja prvi uzeo. Dosta mu je što sam mu dao preambulu o KiM za prozor kad mu nije staklo dihtovalo. Idemo da uzmemo natrag.
(Obojica izlaze iz sobe. Svetla se polako gase, iz ćoška svira najamanja violina na svetu. Publika ćuti. Zavesa pada.)
