Ova izreka govori da je čovek prokleto biće. To prokletstvo se ogleda u tome što on nikada ne može u potpunosti biti zadovoljan postojećim stanjem stvari. Ljudi se često sa setom sećaju svoje mladosti i žale što tada nisu imali onu mudrost i iskustvo koje sada imaju. Ali, sada nažalost nemaju onu energiju i volju za životom koja im je potrebna za ostvarenje kompletne sreće i punoće života. To životno nezadovoljstvo u suštini nije uslovljeno spoljašnjim okolnostima (kako se ljudi često samozavaravaju) već je uzrok tome neiskorenjiva težnja svakog ljudskog bića ka nečemu većem, daljem, boljem, lepšem... Svaki čovekov zacrtani plan ili cilj izgleda apsolutno sve dok se ne ostvari. Nakon svoje realizacije, on brzo postaje prazan i besmislen.
Zato treba živeti u sadašnjosti. I sprovoditi Večnost u svaki trenutak vremena! Međutim, žal za mladošću ipak ostaje. Naročito za detinjstvom...
