Ono kad ti se guzovi otmu kontroli pa skontaš da je u tvojim pantalonama sve manje mesta za njih. Osim u kupatilu u ogledalu, đoka ti ne ulazi u kadar. U zgradi u kojoj stanuješ ima previše stepenika za tvoj ukus a vezivanje pertli proklinješ kao Cunetov janičar sudbu. Osmehom kriješ zadihanost ali je ipak odaje šištanje kroz neprirodno raširene nozdrve. Kaiš koristiš kako gornje otkopčano dugme na pantalonama ne bi štrčalo. Što je najgore, prijatelji i rodbina ti uvek skreću pažnju na tvoje stanje kroz reči koje zvuče pozitivno pa se i sam nadaš da još nije to tako strašno, da ipak imaš krupne kosti i da je još sve u granicama koje možeš kontrolisati.
Dijetu odlažeš do svakog prvog u mesecu jer ništa se i ne započinje sredinom. Dan pre nego što ćeš je započeti koristiš da se dobro najedeš kako bi se oprostio od sve te ukusne hrane. Dijetu započinješ lajt jogurtom uz burek, limitiranjem koka-kole na samo pola litre na dan i preskakanjem večere koju ćeš ipak nadoknaditi noćnom posetom frižideru posle koje neminovno dolazi do odluke da od sutra definitivno počinješ sa novim režimom ishrane.
- Jesi li ti to malo nabacio šlauf?
- A jesam jebi ga.
- Ma boli te patka, ti si ljudina. A i čovek bez sto kila nije čovek.
- Ja imam 120.
- Ae ne seri, ne izgledaš tako, ne bih ti dao više od 100, keve mi.- Sine jesi li mi se to malo popravio?
- Jesam kevo.
- Ako sine, samo ti lepo jedi, zdravlje na usta ulazi.
