Tačno u četiri nula nula budi šuštanje metle i zveckanje staklića po stazi. I ta žena je plaćena da probudi. To što počisti lokal i malo ispred njega, samo govori da će ljude probuditi i sutra. Jer je nedelja. A, nije. Sreda je. Nekad zlo dođe i sredom. Formiranje muzičkog ukusa svih stanovnika zgrade, intenzitetom zvuka samo, ali samo neznatno jačim od zvuka poletanja mlaznog aviona. Dobar san je zagarantovan od pola četori do četiri, a ima i neka tehnika za brzo spavanje, čovek se uči dok je živ. Ljudi još čuvaju po koju kašikaru iz devedesetih, ali ko zna gde je to sad zatureno, a žena uvek prigovara kada se stvari koje je uredno složila ispreturaju po ormaru. U podrum se ne ide sto godina, ne zna čovek više ni čega sve tamo ima. Svetla često ne rade, lupanje glavom u onu kanalizacionu cev, paučina koja se rasteže po licu, sve štrokavo. Ona žena dole drlja i stolicama jer neko uvek razbaca stolice kad pukne emocija, a žena nije plaćena da ih odiže kada ih vuče po lokalu. Ne zna se da li se od te škripe upali alarm na banci preko puta, ali se zna da uvek radi dok se ne istroši akumulator koji ga napaja, a nakon par sati ima baš neki čudan zvuk, kao umiruća ptica robot koja je na samrti zgutala balon helijuma u nadi da će time sebi olakšati muke.
- Laku noć, tatice.
- Jedi govna, sine.
