Neretko se može čuti negde drugog, trećeg dana svadbe kad svinje kreću da jedu pečenu prasetinu koja je srušena sa stolova kako bi poštovani gosti mogli da igraju ko ljudi po istim, pod šatrom koja je toliko izbušena od pucnjave iz raznoraznog oružja prvog dana, da rupe kroz koje prodiru sunčevi zraci rasanjuju komirane poštovane goste.
Pevačica zeva na lusteru.
Dva poštovana gosta koji oka nisu sklopili iz prostog razloga jer ne mogu da se dogovore gde je tačno pola puta između njihovih mesta da tu premeste muziku.
Ko ljudi lepo su se dogovorili da će muzika, dok se ne utvrdi podjednako odstojanje, biti prebačena na obližnje drvo, do daljnjeg. I ima da svira.
Ko navijena!
Kod njih su, između ostalog, i jedina dva preostala okvira sa municijom koju su ljubomorno čuvali, predosetivši obojica, da se čarka oko muzike na početku neće samo na tome završiti.
Možda jedini glas razuma na svadbi dolazi baš sa tog obližnjeg drveta, pokušava da razumnim tonom objasni situaciju da je gotovo nemoguće svirati kontrabas na grani drveta, ni ne pomišljajući da se usudi da kaže da su oni imali ugovoreno da sviraju samo tri sata, a evo već tri dana i tri noći ne prestaju da sviraju. I to još čitav poslednji dan, na drvetu.
Glas sa drveta dobija jednoglasan odgovor.
Sviraj!
