Da. Baš tako. Nisam ti ja iz te škole. Iz Pačije škole. Jebiga. Krenuo sam na fakultet. Zimski semestar.
Prvi dani raspusta su izmenili tok nenadanim potezima pa su neočekivano brzo postali oni koji su se približili kraju. Na tom kraju postojala je samo jedna istina; sad već nije ni bitno. Osećam kao da sam u središtu snežnog uragana koji me baca iz sjaja u očaj i nazad a potom ostavi u kanalu sudbine sve dok me ta ista ne osvesti i kaže "Hej. Ustaj, jutro je!". Ma kakvo crno jutro?! Smrz'o sam se kao pička.
Sneg je još uvek padao, pada celo jutro i već preti da pređe u vanrednu situaciju. Zavejane staze, gradske avenije, seoska domaćinstva, krošnje drveća: slika Srbije koja je obišla Balkansko poluostrvo. Naizgled, to je bila slika koja se ocrtavala i kroz moj prozor. Belo. A nakon belog, u daljini se nazire žućkasta linija koja spaja nebo i zemlju. Nebo? Takođe belo. Zima se uvukla kroz otvore na rubovima prozora, pritom donosivši onaj hladan osećaj. Znate već? Kao kad dete juri kroz smetove, sa šalom oko vrata i kapom na glavi, odjednom, propadne u dublji sneg, izgubivši i kapu i šal. Istina je tamo negde. Pa i kapa je tamo negde, zar ne?
Krenuo sam na bus, kod babe i dede. Bila je subota. Saobraćaj otežan. Kolaps. Naslonjena na metalni stub, u krajnje blesavim čizmama, kapom i telefonom u rukama nalazila se jedna devojka. Mojih godina. Nikoga nije bilo osim nas. I snega. Ubrzo sam saznao šta studira a i bus je stigao. Sneg je prestajao da pada ali ne u potpunosti; bio je tako nežan, kao i njene reči. Birala ih je, nije svašta pričala, plašila se da ne oda stav da je samo jedna "obična devojka koja studira hemiju". Razmenili smo brojeve telefona.
Sve se brzo odigralo. Stigao sam na stanicu i odlazio stepenicama. Okrenuo se ka autobusu i video nju kako gleda kroz prozor sa osmehom. Prošlo je nešto kroz mene. Drugi put kad sam pogledao više je nije bilo. Otišla je.
Posle dve nedelje smo izašli. Jeste neplanirano ali ko zna zašto je to dobro. Od tada smo zajedno. Sad smo muž i žena.
Prolazila su godišnja doba a ta zima je ostala. Taj raspust. Mnogi minuti i sati su ostali za nama. Najveća sreća se ne ogleda u tome da se doživi večnost, već trenutak. A trenutak sa njom je najlepša iluzija mog sna.
Nadam se da nisam pogrešio temu. Ne moram da se slažem sa ostalima, ne moraju moja razmišljanja da se poklapaju sa njihovima - samo ih molim da shvate. Pre ili kasnije će kod svakog ta vatra buknuti; ta ista vatra koja meni daje razlog da živim. HVALA TI, ZIMSKI RASPUSTU!
Definicija je napisana za moju ženu.
