Neopevano tragicna sudbina vecine. Uvek se setimo savrseno dobre opaske na neko zajebavanje koje bi "sprzilo" aktera na mestu tacno nakon sto se razgovor zavrsi (pred svedocima) i zajebant se izgubi iz vidika. Onda sledi kukanje i proklinjane mozga zasto nam je uopste i dao ideju ako je prekasno, a uvek je prekasno.
Iritant (medenim glasom): Videla sam te juce dok si sama (naglasak na tu rec) setala jezerom. Nesto si mumlala sebi u bradu.
Ja: Nisam mumlala, pevusila sam.
Iritant: Nisi, ja sam bila preko puta i nisam cula melodiju nego bas mumlanje.
Ja: Dobro, nesto sam razmisljala naglas.
Iritant: Meni nekako delovalo kao da... Pa da mumlas gluposti, znas kao one psihopate iz filmova...
Ja: More, sta je tebi, dobro mumlala sam, ne znam ni ja sta, hoce to kad sam sama pa nesto razmisljam.
Iritant: Aha, znaci kad si sama tebi je normalno da... Da mumlas. To cesto radis, mumlas?
Ja: Ne. 'Ajd pusti me.
Iritant: Verovatno je ipak da, vidim kad si sama ne kontas bas najbolje sta radis, pa mozda nislis da nije uvek tako, a ipak jeste. Ja se samo brinem. (smeh u pozadini)
Ja: E, 'ajde cao.
Iritant: Cao. (smeh svih u pozadini)
Dodjem do kuce, prodje tri sata i sine mi, pa se izderem na sav glas: "Preko puta jezera? Kako me je mogla cuti preko puta jezera, to je dvesta metara od mene!!!"
Kako bi je to sprzilo... Al' ucim ja, sledeci put ce mi sinuti posle dva sata, pa posle sat, pa pola sata... Doci ce i mojih govornickih pet minuta, sigurna sam sto posto. Najverovatnije. Bolje samo verovatno. Bolje valjda.
