Ona situacija u kući kad vam se skupe tetke, strine, ujne pa počnu da pričaju priče od pre Hrista i dotaknu se vašeg detinjstva.
Kad ste se rodili, pa prohodali, pa krenuli u školu...
Onda obavezno keva izvadi album i počnu da zevaju u slike sa sve komentarima "jao vidi ga ovde, što je sladak, vidi što mu lepo stojale ove pantalonice, kakva mi je kosica bila..."
I onda, tras, grom iz vedra neba "kako si ti BIO lepo dete".
Možete kiselo da se nasmejete i kažete "pa nisam valjda sad ružan?" ako želite još pola sata torture i tekinih ubeđivanja kako si još lep i nije tako mislila, ili da iskulirate sve to i odete na basket.
Mi smo ovo koristili u društvu. Društvo smo bili mi neki koji smo se znali maltene iz vrtića. Kad je smor ili nema šta da se radi onda ubacimo nekog mlađeg u šemu sa pričom kako je baš bio lepo dete kad smo bili klinci. Kako je bio zlatan i divan i lep, i taman kad se primi na priču sledi spuštanje
"posle si naglo proružneo".
