Ljubav, ta toliko uzdizana i forsirana pojava nije ništa drugo do jedan energetski miks, koji u sebi sadrži mnoštvo osećanja. Na prvom mestu zadovoljenje primarnih tj. životinjskih nagona. Da biste nekog uopšte počeli da volite, mora da vam prija oku. Zatim, redom, da vam njegov prirodan miris ne smeta, da uživate u dodiru jezicima, da vam ne smeta njegova boja glasa. Kada partner ispuni sve te uslove, seme je u plodnom tlu. Od tog trenutka počinje negovanje, koje je neophodno da bi se ova biljka razvila u NEŠTO. To nešto, u zavisnosti od kvaliteta nege koju sad čini ono što nas razlikuje od životinja, može da izraste u svašta. Ako tu mladu biljku odmah počnemo da hranimo sumnjom, neaktivnom komunikacjom, parazitskim ponašanjem, kao i foliranjima u smislu igranja sa osećanjim partnera, ona će neminovno izrasti u mesožderku koja na kraju proždire sve ono što je do tada bilo dobro. Međutim, mnogi ljudi ne shvate na vreme, prateći ono životinjsko u sebi, da iz onog semena niče mesožderka i misleći da su sve brojniji nesporazumi prolazni, otputuju zajedno sa partnerom u životnu pustinju iz koje je jako teško izaći. Pošto nepregledna pustinja obično ne pruža nikakvu nadu partnerima, oni postaju dva obična kaktusa. Dva kaktusa koja mnogo ne traže, a gotovo ništa i ne daju.
- Što su, bre, Milica i Marko, bili onako narogušeni na rođendanu kod Sretena?
- Eh, što. Kaktusi bratac, puklo je to odavno.
