kćerka

Bolna tačka balkanskog oca koji je očekivao sina-naslednika ("Sine nasledniče, sokole mali, dok smo živi tebi ne sme ništa da zafali!" op. cit Aleksandar Aca Ilić), a sada mora da ima u vidu miraz (što veći da one džukele Rajkovići ne počnu da laju da smo sirotinja, jebo im pas babu kroz helanke!) jer se podrazumeva da mora da se uda pa taman imala facu kao Đavolja varoš (da joj se stoka Đurovićka ne smeje kako je ostala usedelica). Ovdašnji otac takođe strepi za čast, celovitost i integritet himena svoje kćeri i svakog njenog druga ili "druga" propituje prema oprobanim UDB-inim metodama (da ona govna Jovanovići ne pričaju po komšiluku kako je "ta završila sve fakultete, ove naše, po komšiluku").
Ipak, posle bolne faze suočavanja sa istinom, kćerka postaje uteha i očeva miljenica. Ipak, očevi više vole kćeri, sinovi ionako vole da zajebavaju.

Očeva osećanja pri rođenju kćeri nepresušna su inspiracija za sve umetnike. Amir Rešić - Nino ispevao je pesmu "Ti si, ćerko, tatin sin" - bolnu, počesto kontradiktornu ispovest novopečenog oca, ali upravo te, vešto vođene kontradiktornosti otkrivaju samu srž čiste emocije, vrtloga u glavi nesrećnog čoveka.

Ja imam cerku, a mnogi sina.
Oni se hvale, hvale pred svima.
Al' moja cerka, lepa i fina,
Zavesce svakog njihovog sina.
(Očev bol, mnogi ga izazivaju svojim sinovima, čini mu se da svojom hvalom baš njega žele da povrede. "Od svih ljudi, baš JA imam ćerku, a svi ostali sina" - suština je ovih misli. "Ovo je uvreda prirode, Boga, nesreća, maler i ja, kao takav, imam pravo da svoju nesreću pretvorim u oružje protiv tuđe sreće, ja uzimam pravdu u svoje ruke i moja ćerka će zavesti njihove sinove" - udarac i kontraudar, u vidu dugoročnog plana za osvetu, kakve rađaju samo velike nepravde.)

Ti si cerko tatin sin,
Na sudbinu se ne zalim.
Ti si cerko tatin sin,
Sa tobom se ponosim.
(Refren kao tipična mantra, autohipnoza kojom otac želi da ubedi sebe da je srećan, da mu se nije desilo to što se desilo, da je žensko muško i da je ćerka sin. On dvaput ponavlja „ti si ćerko tatin sin” – on ne pokušava da hipnotiše samo sebe, već i novorođeno dete, sugerišući mu poželjan model ponašanja – model ponašanja sina. Ovde Rešić pokazuje svoje duboko poznavanje etnologije i folkloristike, dajući maglovit nagoveštaj o nastanku „virdžine”. Naravno, ovde ne govorimo o „virdžini” u potpunom smislu tog pojma.)

Za moju cerku ja nocas slavim,
I malo zbog nje vazan se pravim,
Jer hocu nesto da kazem svima,
Ko ima cerku, ima i sina.
(Bol povređenog je jak, ali on ima plan u svojoj glavi: njegova ćerka će vršiti potpuni uticaj na druge muškarce. Osećaj moći koji će posedovati njegova ćerka, a kojom će upravljati on, trenutno mu nadomešta zadovoljstvo i on se „pravi važan“ i slavi u čast simbola svoje buduće moći. U poslednja dva stiha on glasno, urbi et orbi, svima onima koji imaju sinove najavljuje svoj plan u hermetičkoj formi, zlokobnim tonom: „Ko ima ćerku, ima i sina.“ Ćerka će se udati i imati apsolutni uticaj na svog muža. Otac takođe ima uticaj na ćerku i novi zet nadomešta prazninu nerođenog sina. „Vi imate sinove. Budite uplašeni, jedan od njih će postati moj.“)

Od nje mi vece sad nema srece,
Sve bi joj dao, nije mi zao,
Jer ima jedna prica ustvari,
Ko cerku ima majstor je pravi.
(Oduševljenost planom. Bol je prevladana i sve dolazi na svoje mesto, jer pravda je spora ali dostižna i ćerka postaje uzrok duševnog zadovoljstva oca i on neće oklevati da joj obezbedi znanje i sredstva ne bi li ispunila očekivanu osvetu. Kako bi razblažio zloslutnost ove mračne pesme, Rešić uvodi urbanu legendu iz svakodnevnog života: otac kome se rađaju kćerke poseduje izuzetnu seksualnu moć. Tako se slika o ocu-osvetniku na neki način razblažuje, daje mu se dodatna satisfakcija, koja je i simbolički vrlo važna, jer tako otac nije ni na koji način oštećen u pogledu svog libida i seksualne moći, koja bi u slučaju rođenja sina prešla na njega.)