Idealan kliše za priču o 'kenijadi' je PIĆE NAŠE MLADOSTI.
I stvarno jeste.
Kenijada je sok koji je bio popularan 80-ih i početkom 90-ih i koji je naprosto nestao.
Pravio ga neki Stopić iz Sarajeva, Mostara, ko će ga više upratiti mada nije ni bitan on za ovu priču.
Sok od manga, marakuje, papaje, čega sve ne, točen iz automata ili pakovan u one staklene, zelene, duguljaste flaše zapremine jednog litra, zatvoreno limenim čepom.
Popularni "KENO".
Poprilična egzotika u moru kola, fanti, mirindi i pepsija i kokti i onih razmutljivih sirupa.
Otvori ti ćaća, sipa čašu, ti popiješ a onaj mango i papaja te opiju i odnesu pravo u Keniju, kraj tebe proleću antilope i crnci i svima je divno i toplo na kenijskom suncu iako za Keniju skoro ni da čuo nisi...
I ne možeš piti koliko hoćeš, čaša il' dvije dnevno, ipak je to gazirano. I jedva čekaš sutra da dobiješ još jednu čašu narandžastog soka, da te golicaju mjehurići i ukus da te odnese u Keniju...
Najdraža je bila ona iz poslastičarnice kod Ahljulja Šiptara u centru. Da li zbog kolača i sladoleda ili je stvarno bila boljeg ukusa...
I nije od jebene mandarine, od manga je. I marakuje.
Garant.Nedostaje mi, mater joj jebem.
