Štimuje klavire. Ali štimuje i život. Njegov je posao najčasniji. Muzika je lek za dušu, a nema lepše muzike od zvuka klavira. I kada najveći pijanista sedne da odsvira Mesečevu sonatu, on ne razmišlja da je jedan čovek spremio taj klavir i naštimovao ga do savršenstva. I taj mir koji stvara Mesečeva sonata je njegov mir koliko i mir i radost pijaniste. Svaki blaženi zvuk koji dodirne neku ranu je i njegov. Nikada nije ustao i rekao da je to njegova zasluga. Uvek je sedeo u senci noći i štimovao. Roditelj peska, tvorac igračke. Nikada se nije zapitao zašto se klavir štimuje. Jednostavno, to je pravilo. Tako se ređaju žice, od kad zna za sebe. I njegova je mesečeva sonata. Da on nije naštimovao klavir sonata ne bi bila tako lepa, a on najbolje zna izvor zvuka. Svaka je nota urezna u njegovoj misli kao sećanje. Svaka je nota jedna priča i jedno osećanje. Jedan život. Ni mesec ne bi bio tako lep bez njega. Njegova je sudbina da bude proklet. Niko nije shvatio da je bela dirka na klaviru otisak njegove sudbine. Pijanista i dalje svira Mesečevu sonatu, a pod mesecom se ništa ne vidi. Čak ni klavir-štimer.
Onaj koji ti naštima da postaneš pijanista. Drukara.
A: Jesam ti lepo rek'o da iscimaš Peđu Otimačinu? Jesam li? A ne, ti zoveš Peđu Šiptara, jeb'o te on, da te jeb'o.
B: A šta, misliš da nas je on odruk'o?
A: Ma jok! Ja sam nas odruk'o, pa zato ti i ja ležimo ovde, a on troši onaj keš što smo digli. Konjino!
