Čuvati nešto poslednjim snagama, do smrti, do besvesti. Običaj je bio da se za česnicu ostavi žito iz prvih otkosa, tek požnjeveno, ručno vejano. Da se za žrtvu svecu postavlja najbrižnije spremljeno. Ostatak prodaš, pojedeš, gledaš kako ti odnose šikutori i državni miševi za svoje potrebe. A dobro znamo da Upravu još ni jedan seljak nije na'ranio, alin stomak dna nema.
I onda sakriješ najmanji džak žita sam od sebe, zavučeš ga negde u budžak u namračnijem kutku tavana da ga niko iz porodice ni slučajno ne može naći. Tamo gde držiš ono masno parče pajvana od dva metra kao utehu da svaki problem ima rešenje i da se uvek možeš obesiti kao čovek. Kad tuga postane prevelika čak i za seljačko srce.
A kad dođe Božić, dan pre odeš u mlin, noću kad poreska ne gleda, samelješ u tajnosti par kila brašna i sutra izneseš vruću pogaču na trpezu. Kao gospodin čovek, jedan dan da osetiš blagodati punog stomaka.
- Buraz, daj dve glave na zajam do prvog...
- Nemam.
- Kako nemaš jebote, šta je to za tebe?
- Nemam brate, imam dva'es' evra za cigare do prvog i to je to.
- I bre, kakav si to čovek?
- S cigarama. 'oš da zapališ jednu?
