Da je Valtazar Bogišić kobjašnjavao teoriju države i prava, a ne toliko građansko pravo, on bi ovom lakonskom rečenicom sabijo sva pisanija i učenija o strukturi norme od Cicerona pa na ovamo.
Pravna norma u sebi nosi pravilo ponašanja, takozvanu dispoziciju, na primer, "svi moraju da plaćaju porez, sem ako ne živite u Srbiji". To je dakle, dispozicija. Ukoliko se neko ne pridržava dispozicije, ona mu sledi sankcija. Primer: "Ko ne plaća porez kazniće se kaznom tom i tom." Dakle sabijeno, ko popa ne poljubi u ruku, popadiju će u gus'cu.
Nekome bi ovo teško palo, ali postoje ljudi koji imaju taj rimdžob fetiš, pa se redovno hvataju za muda kad vide popa.
Ova divna rečenica na mnogaje načine kobjašnjava i obavezu poštovanja pravila, pravnih normi, zapravo ona čini esenciju duha srpskog pravnog poretka, jer anticipira prosečnog srbina koji od slučaja do slučaja ponekad neopravdano poseduje pravni subjektivitet i pravnu sposobnost, poput recimo devedeset procenata ženske i muške populacije na našoj estradi koja sebe naziva estradnim umetnicima (nekakva endemska vrsta prim. aut.) i starletama( za njih je skoro apsolutno utvrđeno i empirijski dokazano da taj pojam predstavlja eufemizam za kvazielitnu kurvu, prim. aut) koji bi recimo u nekim drugim nepravednim društvima iz predhodnih epoha imali status oruđa koje govori, kao ljude koji večito hoće da zaobiđu nezaobilazna pravila. Ipak, zbog čega je ova izreka zaista suštinsi važna? Zbog putenog poljupca upućenog popadijinom dukatu, pomislićete, ali naravno u pravu ste. Mazohistički odnos Srbina prema sankciji je upravo ključ nepoštovanja pravila, jer kazna ga zadovoljava, ali ga zaobiđeno pravilo bez kazne loži tri puta više, skoro ko popadijino dupe.
