Mantra koju pekari, mesari, prodavci, automehaničari, prosvetni i zdravstveni radnici tj. sirotinja i radnička klasa, svakodnevno ponavlja u svojim domovima, raznoraznim ustanovama, autobusima i gradskim trgovima, kako bi izrazili nezadovoljstvo postojećim sistemom ili činjeničnim stanjem u zemlji. Političari, tajkuni, kvazi biznismeni i ostala buržoazija ne poseduje ovu frazu u svom "bogatom" vokabularu.
Ovom rečenicom samo potvrđuju jedni drugima da su obične marionete kojima upravljaju moćnici. Da su nemoćni. Da su obični pijunčići na šahovskoj tabli, da sistem svakako nije takav kakav bi trebao da bude, ali da oni ne mogu da preduzmu ništa povodom toga.
Jednom rečju izgubili su konce nad svojim životima. Iako su duboko nezadovoljni svojim statusom, u nedostatku snage i volje, prihvatali su situaciju takvu kakva jeste i pomirili se sa sudbinom. Povinovali su se sistemu.
-Marko, šta misliš da idemo sutra sa decom na bazen?
-Ne mogu, radim i sutra.
-E taj tvoj šef stvarno nije normalan! Jel zna on da ti imaš i porodicu? Uostalom ovo ti je već treća nedelja bez slobodnog dana. To je izrabljivanje radnika!
-Ćuti ženo, ko te pita.
---------------------------------------------------------------------------------------
-Kako me nešto probada kroz kitu i desno jaje, ne znam šta da radim.
-Brate, to nije za zajebavanje. Idi kod lekara.
-Kako da idem kad nemam overenu zdravstvenu knjižicu. Traže mi da plaćam 3000 mesečno.
-Pa kako da plaćaš kad ne radiš? Odakle tebi 3000?
-Jebiga brate, ko te pita da l' imaš ili nemaš.
-Ma dobro, bole te kurac sredićeš ti to već nekako.
