Časna sestra: KOOOOČIIIIIIII!
Vozač: Šta je bilo, stara majko?
Časna sestra: Neki čovek trči za autobusom. Maše rukom da stanete.
Kondukter: Pa on nosi lopatu na leđima?
Vozač: O, Bože, ko to tamo trči?
Vozač je uveliko nagazio na kočnicu i pod dejstvom inercije poslao časnu sestru na pod. Autobus je stao.
Kondukter: Je l' Vam dobro, sestro slatka?
Časna sestra: Nije SLATKA, nego ČASNA!
Kondukter: Dobro, časna?
Časna sestra: Nabola sam glavom o laktodržač na sedištu.
Na njenom čelu se polako nazirala čvoruga veličine Kamčatke, onako neometano i polako sve više napredujući. Kondukter joj je pomogao da se smesti nazad u svoje sedište. Doduše, malo protiv svoje volje jer je bio jedan od onih ljudi koje mrzi da žive. Nakon nekoliko sekundi, vrata su se otvorila.
Vozač: Pa što ne čekaš na stanici, 'oćeš Betmen da mi pokrši pola enterijera ovde?!
Grobokopač: Iz... viiii... nite, je, jeb... ote...
Kondukter: Dokle ideš, deko?
Grobokopač: Do... do... Beo... eo... gra... a.... da...
Kondukter: Beograd?
Grobokopač: Jes... jeste.
Vozač: Je l' si doš'o k sebi?
Grobokopač: Nisam, došao sam sa lopatom.
Kondukter i vozač su se samo pogledali. Lasta je ponovo zamahala krilima. Prošlo je nekih par trenutak od tada a grobokopač je i dalje stajao pored vozača, naslonjen na lopatu.
Vozač: Deda, 'oćeš li danas da sedneš na sedište?! Ometaš me ovde, ne mogu da ga jebeno prešaltujem od tebe!
Kondukter: Ajde, matori, nađi tamo neko slobodno mesto.
Grobokopač: #14.
Kondukter: Šta #14?
Grobokopač: Meni na ovoj karti što ste mi dali piše da sednem na sedište broj 14.
Kondukter: Deda, ako nešto mrzim u svom poslu, to su ljudi koji žele da sednu na sedište koje im je numerisano na karti! Bus je poluprazan, zato nemoj da sviraš da te ne iznabadam tom lopatom!
Grobokopač: Jete govna, meni to ovde piše, ja tamo i odoh! Eno, pored onog dečka što sedi na broju 13.
Ko to tamo sedi?
