- Ideš li, rode?
- Idem, idem...
Jauk bi se iz groba čuo kad bi Petar znao ko i kako obeležava zbor u njegovu čast.
Pa zar našem Petru, sa levelom dobrote i patriotizma "zaveštavam organe za istraživanje na medicinskom fakultetu", da go-go plesačice tresu guzovima pod šatorom? Vukovi s Manjače su definitivno podbacili sa ovim hepeningom. Još kad na to dodamo karaoke parti u izvedbi Milorada Dodika i Zorana Tegeltije jasno je o kakvom je bezdanu reč. Pitam se samo da li Kočić s neba gleda u rodne Stričiće za vreme zbora i traži viljušku da sam sebi oči povadi?
Pod šatorom pevaju Žare i Goci i Sinovi Manjače i Jandrino jato i Baja Mali Knindža i Ćana. Držeći se za svodove šatora, debeloguze nesvršene studentkinje izi bizi fakulteta gruvaju nožurdama o astale pod režiserskom palicom gazde, glumeći go-go kučke - mada, dobro će im doćii neki dinar za ratu za faks. I baš u tom momentu, zbor jedne narodne veličine, pretvara se u gasterbajterski raj, te naši izvozni fiziklaci umazanih obraza vrućom jagnjetinom traže po džepovima zgužvane evropejske novčanice, da barem na neki minut usvoje onu jednu debeloguzu da koji put otrese i za njih. I baš tada, tamo u ćošku, sasvim slučajno, sede pijani Jovan Deretić i Boris Malagurski. I Dok Jovan tupi o tome kako je Banja Luka nekada bila vizantijska prestonica sa srpskim carevima, Boris gleda u ono malo pivo od 2 evra (mamu im jebem), razmišljajući o tome kakva je velelepna kasrana bila tu na Manjači, krajičkom oka primećuje Kalimera pored flaše kako viče: Nepravada pa to ti je!
Takmičenjo
