Probrano društvo koje zna sa kakvim se predznanjem ide u kafanu, tamburice, malo meze, a može i neka violina na uvce, koliko da te razgali pre nego što stigne konobarica koja je već naučila šta se i koliko pije.
E tad na scenu stupa nešto ledeno, jer, vruća je mušterija, pa dođe do istovremenog preplitanja i kretanja dve tečnosti, skoro kao vođenje ljubavi. To nije bilo kakvo, puko unošenje tečnosti u organizam, ne, to je visok čin sjedinjavanja u dobro poznatoj srazmeri od nekoliko promila krvi u alkoholu, taman toliko da omogući razvezivanje jezika, prijatan osećaj topline u telu i reakciju u vidu razbijanja čaša na pevačevo „Ima jedna krčma u planini“. Pa zagrliš kuma, brata, prijatelja, pa zapevaš i zaboraviš na sve što te do tad mučilo, pa makar i na kratko.
- Potegni još jednu kume, ne idu nas karte svako veče.
- Odraće me kume ona moja, opasno mi kola ružica kroz vene, ako nagazim, olupaće mi nešto o glavu.
- Neće te kume ni videti, tek smo počeli. Tri ure prošle a ne zapevašmo, drmni jednu da se veselimo!
- I to što kažeš, jednom se živi!
- Tri, čet’ri, pajsad! A na graniii, ko da neštooo bruuujiii...
