Specifično osećanje koje studenta može da napadne u trenucima kada spusti gard i iz njega proviri tračak empatije prema kolegama velikomučenicima. Dešava se kada sediš u čitaonici i registruješ zvonko "tup" knjige, ukoričene, masivne, teške brat-bratu od 5 do 7 kilograma bruto, i vidiš lika sa podočnjacima do kolena i bradom zaraslom k'o u Svetog Save, kao da je upravo izašao iz manastira. U trenutku ti padne pogled na tvoju skriptu od 80 strana i obuzme te neopisiv žal'. Kolegijalno, jer bi te savest progutala da taj mučenik vidi tvoje "gradivo" za ispit, pokupiš pinkle i napustiš mesto događaja.
Kada "24 sata" obiđu ceo amfiteatar, a da niko ne upiše ni jedno slovo u ukrštene reči.
Kad voditelji na Pinku uzvaćaju jedni drugima gostovanje u emisiji. Obavezno su jedini ''gosti''.
Kada jedna Zvezda Granda peva svoju novu pesmu na "plejbek", a na sceni mu se pridruzuju kolege sa sirokim osmehom i nastavljaju zajedno da pevaju na "plejbek". Sad, koliko se vole medjusobno ostaje za: iza kamere i novine.
Isto kao i da sam počeo priču- Bilo jednom, nekada davno... Bajka, kao i sve druge, u koju samo budale vjeruju. Toliko ponavljana floskula da ti se od njenog slušanja bubna opna nadraži ko pička Suzane Mančić kada u nju gurne poveći krastavac, a u ustima ti bljutavo ko da si upravo pojeo obrok u zatvorskoj menzi u Zenici.
Sve je počelo savršeno- prvi zajednički izlasci, dernčenje do zore, podjebavanje pogubljenih profesora, smijanje štreberima iz prvih redova, komentarisanje koleginica i svega što ima veću količinu mesa na karličnoj kosti. Učinilo ti se da si skupio gomilu pravih ljudi oko sebe koji su u svakom trenutku spremni za sve. Ponosno šetaš hodnicima, svi te znaju i ti sve znaš, čitav svijet je tvoj...
E jest kurac!
Dolaze prve obaveze, prvi kolokvijumi i ispiti. Svi se zatvaraju u četiri zida ko matore usjedlice, šapuću samo o učenju, profesorima, asistentima...Alkoholu više niko ni da primiriše,nema napijanja, izlazaka, zezanja. Ti, šta ćeš, prihvatiš se knjige, spavaš manje nego što jebeš, a ne jebeš gotovo nikako.
Stižu prvi rezultati, dobri ili loši, svejedno. Shvatiš da među vama ništa više nije isto. Svi su nekako zvanično ćutljivi, neki odveć srećni i ponosni da bi pričali bilo s kim, drugi opet nervozni da bi vas najradije pojeli ako im nešto loše kažete. Shvatate da sa prvim ocjenama u indeksu dolaze i prve misli- U jebote, pa mi smo konkurencija...
Oni sa samog dna te vječito smaraju da im pomažeš sa ispitima, ne mareći za tvoje obaveze ili tvoje slobodno vrijeme, već za svoje dupe, pri tome ti još zamjerajući kako ti možeš da izlaziš, napijaš se, imaš djevojku i da opet polažeš ispite. Oni blizu tebe te vide kao direktnu konkurenciju, jer naravno, valja se sutra zaposliti, a posla ima veoma malo. Oni bolji od tebe samo važno mlate glavama, prave se da sve znaju, smiju se kad vide da ne znaš nešto što je tobože jednostavno, postavljaju "pametna" pitanja profesorima, praveći se da sve odgovore apsolutno razumiju.
Ti stojiš tu, između svih tih sjenki koje promiču oko tebe, i tvoj lažan osjećaj sreće koji si imao, rasprskava se kao mjehur od sapunice...
