Mnogo zajeban cvet. Više nego sam komšija. Ruža je uvek tu. Ona ne spava. Nikada. Možda je komšija odlučio da iskoristi priliku za popodnevnu dremku i ti možeš da izađeš na ulicu sa loptom, ali ruža to ne dozvoljava. Sjebaće ti loptu dok kažeš keks.
Ona nema osećanja ni simpatije za bilo šta. Makar ti bio rođendan. Makar ti to bio jedini poklon koji si stvarno želeo (jer ostatak poklona su duks koji nikada nećeš obući i 14 setova za ličnu higijenu, koje ćeš ti nekome da uvališ u istoj prilici, jer, jbg, tebi je 7 godina i ne kapiraš za koji će ti toliki parfemi i šamponi kad ti je dobra i kopriva).
Ona koristi svoje mistične moći da ti, taman kad si počeo da shvataš lepotu posedovanja sopstvene lopte, stane na put i sjebe ono malo dečačke sreće koja je mogla da te spasi toga da i sam postaneš nadrkani komšija koji će sledećoj generaciji da buši lopte.
U mnogome sve to podseća na srceparajući film, samo sa nesrećnim krajem. Kad tad će zlobnica da zarije kandže u najbolju stvar koju si ikada posedovao, pa ćeš samo da gledaš kako se lopta polako skuplja i nestaje.
Prvo ćeš da pokušaš da je spasiš. Lepićeš selotejp po njoj, ali to neće imati efekta. Potom ćeš da uzmeš onaj ćaletov žuti lepak što se prvo namaže, pa čeka 7-10 min, a potom, uz snažan pritisak, spoji. Mislićeš toeto, ali čim je napumpaš ima da krikne kroz onu rupu i zauvek ode. Kod tvog kera, koji ni sam ne zna šta će s' njom, ali dobra je za žvakanje kad ga ne naraniš 3 dana zaredom.
