Ono bez cega se ne moze izrasti u vrhunskog igraca bilo kog sporta jeste (zdrava) konkurencija. Evo kako izgledaju razmisljanja sportista iz pojedinih drzava naseg sveta:
Amerika: Hm, imam sjajne predispozicije. Odlican sistem rada u zemlji, odlicni uslovi. Sve cu shvatiti kao igru, uostalom tako i treba da bude, i trudicu se dok ide. Ako i ne uspem, radicu u odlicnoj firmi, kao sto su sve kod nas.
Japan: Trudicu se koliko mogu. Pomoci cu svom drugu da bude bolji. Zapravo, pomoci cu mu koliko god mogu da izraste u vrhunskog sportistu i pomogne nasoj naciji. Ja cu se onda skolniti po strani sve u slavu Japana.
Nemacka: Trudicu se koliko mogu. Dacu sve od sebe, moja konkurencija ce dati sve od sebe. Posle svakog treninga obojica cemo biti bolji i uspecemo kao igraci.
Italija: Hm, kako li mi stoji ovaj Armani? Mozda sam lepsi u Versace-u?
Srbija: Ko *ebe konkurenciju. Trudicu se sto manje mogu, samim tim nema adekvatnu pomoc. Ako bude radio samostalno, zvacu ortake iz kraja, pa da lomimo noge. Kada njega likvidiram za sebe cu vec snaci nekako... valjda.
Jamajka: *Ebo sport, odoh u kriminal, pa da "valjam" rizle.
Avganistan: *Ebo sport, odoh u talibane, pa da sluzim Alahu.
Brazil: *Ebo sport, odoh u kriminal. Radicu kao divlji taxi, kidnapovacu zrtve, pa cu traziti otkup. P. S. Pojedinci ce uspeti u fudbalu ili odbojci, jer su fanatici.
Kolumbija: *Ebo sport, odoh u kriminal, pa da "valjam" belo. Mozda jednog dana izrastem u novog Pabla Eskobara.
