Najzad slobodan wc, otvaraš vrata ulaziš, vreme i prostor se cepaju u ta popločana četiri kvadrata. Otvaraš prozor u nadi da ćeš uzeti malo svežeg vazduha, al' čak ni svež vazduh neće da uđe u tu kontaminiranu zonu. Izašao bi odavno, ali ne smeš jer sranje u tebi počinje da kipi. Ljudi koji su preživeli Černobil bi ovde počinili samoubistvo da skrate muke. Sedaš nekako na wc šolju, počinješ da mrziš ćaleta, čak i užeglo bure kiselog kupusa miriše kao skupoceni parfem naspram ovoga. Ginisova knjiga rekorda ne želi da upisuje ovakve rekorde, jer bi se tu uvek vodila rasprava "moj ćale bolje sere od tvog". Uspeo si da uradiš ono zbog čega si došao, izlaziš u hodnik udišeš na nos iz sve snage, al' nema olakšanja, smrad se proširio i u hodnik, izlaziš napolje na vazduh zahvalan svim mogućim Bogovima što si preživeo. Da je Bata Životinja ušao u wc umesto tebe izjavio bi sledeće:
"Tko nije ušao u wc posle ćaleta taj ne zna šta je smrad."
