Grozničavo i užurbano mesto poput supermarketa, radnici/e rastrčani na sve strane, izloženi radioaktivnim zracima aparata na koje su osuđeni baš kao i na dvestaevrovsku platu.
Česti su gubici strana, nehotična cepanja originala, kraduckanje para i nevidljive kopije, sve uzroci nervoze studenata, najčešćih mušterija i pacijenata.
Kopirnice su bastioni sadašnjice i nerada, služe krilatici „Lako ćemo“, i ostavljaju najbolje studente koji su bili na svim predavanjima od oktobra do juna sa ukusom gorčine u ustima, jer se njihova debela ukoričena devetomesečna sveska, čedo dvosemestralnog rada, iskopirala za svega deset tričavih minuta.
Da su bar kolege rekle-„Da prepišemo“, da znaš da su i oni uložili neki trud u sve to. Bar dva-tri dana truda.
Ovako samo šklopoću mašine, i bole ruke umornih neplaćenih ljudi koji ih opslužuju.
I kopirnice umnožavaju, umnožavaju, dok svi ljudi ne počnu da liče jedni na druge i dok ne nestane ruku koje će pisati...
Nešto kao knjižara samo mnogo povoljnije.
Idealno mesto za udomljavanje virusa. Radi po principu Uštekaj-Snimi-Blokirajkaddodješkući. Kome treba, nek' izvoli.
Takođe, odlično mesto za nalaženje materijala za proveru rada svog antivirusa.
- E, kako te služi taj antivirus?
- Ne znam, već duže vreme mi ništa nije prijavio... ne znam da l' treba da se zabrinem.
- Moguće da nije baš dobar.
- Pa kako možemo da proverimo to?
- Znam, daj usb...(u kopirnici)
- Dobar dan, možete li da mi odštampate sa USB-a nešto?
- Naravno.
- Evo imate tu taj doc fajl...(posle štekovanja gorepomenutog usb-a)
„SKVIiiiiiik!“
- A, naš'o je nešto, radi!
