Nešto što podseća na narkomaniju. Problem koji nastaje kad napraviš nešto od malog značaja, ali te to asocira na neku bolnu temu. Onda Đavo ne da mira. Prosto, kreneš da toneš, radeći jednu za drugom stvari koje te samo još više vuku na dno. Jednostavno, znaš da je to loše, da vodi u samoupucavanje, ali ipak nastavljaš, lažući samog sebe da to radiš iz čiste radoznalosti, i da možeš prekineš, ali ipak ne prekidaš. I naravno, ne možeš. A nekim delom mozga znaš da ne možeš, i da to vodi u mnogo loše stvari, i svestan si da ne možeš ništa da uradiš, iako taj deo mozga vrišti i urliče, tražeći od tebe da prekineš da radiš protiv samog sebe. Onda, želiš da vidiš još nešto, da čuješ još nešto i da se setiš još jedne stvari, i misliš da možeš da prekineš, da je to ništa. Mozak jednim delom vrišti NE, ali ga ne slušaš više. Onda se predaješ, shvataš da si izgubio, prepuštaš se. I dok lagano svaki deo duše traži svoje mesto na dnu, deo mozga koji je vrištao ne, sad je svestan da nije uspeo, i da si na dnu, skroz. I dok poslednji delovi duše padaju na dno, shvataš da si opet lagano potonuo, ali nisi svestan kako. Mada, to sa dna i više nije tako bitno, zar ne?
