Lament

Bespomoćno kukanje nad tužnom sudbinom kojoj nema promene, uz istovremeno prihvatanje situacije takvom kakva jeste.
Smej se, klovnu, dok ti teku suze.

Još jedno pivo... možda dva... ono najjeftinije, šest deci za cenu pola litre. Jebiga Bukovski, ne volim žestinu pa moram pivo, ali ne mogu da biram tamni Ginis nego uzmem ono koje džepu prija.

Dok se tanka čorba lagano greje na poklopcu šporeta na drva nekom užasno smrde neoprane čarape...

Nema struje, u polumraku kucam ove retke na izandjaloj Olimpiji koju sam pronašao na djubrištu. Fali joj slovo dj pa kucam dj umesto njega. Papira ima, fala Bogu, firma u susedstvu štampa gomile svakog dana pa im ostaju jednostrane greške sa savršeno dobrom belinom na drugoj strani. Tako to ide u životu, nekom jednostrana greška u štampi, drugom ona druga strana savršeno ispravna i dobra.
Dečurlija galami pod prozorom, neki je skup u pitanju, oni hoće prava koja mladosti pripadaju, oni drugi hoće prava koja su njihovim mladostima uskraćivana, meni drugo pivo stiže lagano do dna ma koliko sporo ga ispijao. Ja nemam prava, ali ih i ne tražim, meni je dovoljna izandjala Olimpija i druga strana tudjih grešaka na kojoj mogu pisati svoju ispravnost i ravnodušnost prema cikličnim promenama onih koji traže i onih koji dobijaju kad im više nije potrebno nego samo sipaju u beskrajnu provaliju zapamćenih htenja i nezadovoljenih gladi...

I, znaš šta Bukovski? Jebi se i ti i tvoje ravnodušne priče, šatro mudrosti i tajanstvene lepote, znam te ja dobro. Ugrejala mi se čorba, imam još jedno pivo za posle večere, papira za celu noć pisanja pod svetlošću ulične lampe ako mi je opet ne ugase.

Potrajaće do jutra, neću ni ja duže...