Šara-mantni oplođivač, uglađeni biznismen, ljudina u kafani i van nje - to je ljubavnik Lepe Brene, arheneprijatelj onog njenog supruga tenisera. Dok je teniser sunčao znojave mošnice po otvorenim turnirima belog sveta, sve obučen u najfiniji južnokorejski poliester, Brener je teniserovu gospođu čašćavao međunožnom rabotom u zemlji matici. I postelji matici. Ta, i kamen običan, pa se kresne o drugi kamen, a ne jedna dama takvog sklada i šatorsko-koncertne aure.
Lepog Brenera nije niko video. Lepi Brener se ne hvališe svojim podjednako otmenim prijateljima, niti se eksponira. On živi u jonosferi dostojanstva i tvrdog kurca, carstvu armani parfema i ćebadi od kašmira, i jeftina slava ga ne dotiče. Njegova je nagrada ništa drugo, nego zahvalan pogled Jahić Fahrete dok ga ispraća preko kućnog praga krajnje poetičnim i odabranim rečima:"Hvala Vam na opravci, majstore. Ako mašina opet otkaže, zvaću Vas."
Nama smrtnicima Lepi Brener nek posluži kao čudovišni kanon i postulat pouzdanosti i stamenosti, iako ga nikada nećemo prestići u tom domenu. Lepi Bener jebe, a ne pita, jer ne uviđa mogućnost odbijanja, a žene mu opet zahvalne.
-"Uradi sam", izvolite?
-Halo? Komšinica ovde, zvala sam i juče, možda se sećate. Treba mi Boš udarni čekić što je na popustu. I jedan propanski brener. Hoću reći, Lepi Brener. Znaće gazda šta treba da radi i koga da šalje.
