Opšte je poznato da smo mi Srbi - pored ostalih znanih nam kvaliteta i vrlina - i jedan izuzetno razdragan i veseljački nastrojen narod, uvek raspoložen za zabavu i dobar provod. Slaveći tako mnogobrojne državne i lokalne, javne i privatne, zvanične i nezvanične praznike, kao nadaleko čuveni dobri domaćini razvili smo specifičan oblik srdačnosti - međ' nama poznatiji kao GALANTGOLJSVO - sa galant goljom kao glavnim predstavnikom istog. Izrazi tipa ''Na slavu se ne zove'', ''Izvol'te na tam'!'' i ''Uvek se sipa tri puta'' jasno govore u prilog gore izrečenom. E sad, ta, slobodno mogu reći, BOLESNA PREDUSRETLJIVOST nije, razume se, nastala preko noći već se razvijala kroz vekove i vekove našeg sirotovanja i vremenom, a uz 'da komšiji crkne krava' momenat, postala prepoznatljiv deo našeg kompleksa niže vrednosti. To je ujedno i glavni razlog zašto dižemo kredit(e) za slavu, pravimo ultra-mega-giga svadbe sa obaveznom minimalnom kvotom mrtvih i ranjenih ( doduše, ako se deca baš volu možda je i sevap... ), pomene obeležavamo uz prase, rusku, gibanicu, Švarcvald tortu iz ''Mama's Biscuit House-a'' ( 1.500 din. kilo, majku li im lopovsku jebem ) i par hektolitara ONE rakije iz ONOG bureta i pritom na sve ove događaje pozivamo gomile i gomile naših rođaka, prijatelja, poznanika i slučajnih prolaznika. Još će ispasti da smo slavu izmislili samo da bismo potamanili sve zalihe kako Turcima niš' ne bi ostalo! Bilo kako bilo, na mojoj svadbi ipak neće svirati gudački kvartet. Naime, Dobrivoje Topalović je već odavno potvrdio svoj dolazak...
- Izvinite, znate li gde je ta i ta ulica...?
- Prođite onuda, skrenite levo pa treća desno. Znate, umro mi je otac prekjuče...
- Oh...ovaj, primite moje s...
- Sahrana je sutra u 11, na Novom Bežanijskom. Zakuska je kod ''Žike'', možda ste čuli...Služe odlične pihtije.
