Licemerje u muško-ženskim odnosima

Pojava koja je uvek bila i biće prisutna, samo što je se svi sete i razmišljaju o njoj tek onda kad se smatraju oštećenim, a nikako u situaciji kad su možda oni nekog naterali da se oseti kao bezvredno govno, makar i nenamerno.

Prvi postulat: Žensku pažnju nećeš dobiti ukoliko nisi reprezentativnog izgleda i ne ispunjavaš već odavno uspostavljene kriterijume privlačnosti, pri čemu se gleda svaki detalj na licu i telu. Ljudima prelepog lica i tela je sve mnogo lakše, otvaraju im se gotovo sva vrata i ljudi se drugačije ponašaju u njihovoj blizini, i mnogo im je lakše da ostvare potrebne kontakte. Privlačnim muškarcima će žene same prilaziti i moći će sami da izaberu kojoj će restaurirati vulvu, a koju će odbiti, uz komplimente, tako da ona ipak pomisli da, makar u budućnosti, ima neke šanse, uz konstataciju da je ispao fin i da nije đubre. Ako je izgled prosečan ili nikakav, može da te izvuče samo debeli bankovni saldo, veličine Fort Noksa, pa da se nadaš da će se uz tebe skrasiti neka dobra riba kad počne da joj ističe rok trajanja. Ako nisi miljenik fortune, možda ti zapadne i neki prosek, takođe tek kad joj prođe vreme, jer i one prvo idu na najbolje. Pored ove dve kategorije, poželjno je takođe biti i kršni, dominantni domaćin koji je u mogućnosti da radi teške fizičke poslove, vozi, popravlja stvari po kući, i generalno radi sve poslove namenjene muškarcima, nijedna ne želi metiljavka koji nije u stanju da podigne teško (neće proći priča o jednakosti polova kad stigne deset metara drva, iako je ona potekla od žena), ne vozi auto i sklanja se u stranu kad upadnu lopovi, uz reči "u špajzu imate dobru domaću, a u spavaćoj sobi mi je žena, samo mene ne dirajte". Ako nisi ništa od ovoga, možda ubodeš jedino neku radodajku koju jebe godina proizvodnje, a niko je nije već uzeo jer je prostakuša i dronfulja i pola grada već dobro zna kakva je.

Dodatak prvom postulatu: Ako imaš neki upadljiv nedostatak, ne hodaš kako treba, slabovid si, imaš blaže mentalne poremećaje, socijalan si koliko Lederfejs iz "Teksaškog masakra", gojazan si i slično, a usput izgledaš kao da te pravio Luka Modrić, nema ti pomoći. Unapred si označen, kao žigosana stoka, kao junak Domanovićeve "Dange" i tu nema pomoći, jer te suprotni pol uopšte i ne registruje kao muškarca sposobnog da ih oplodi, i služićeš večito samo za trenutke dosade, ili za subote uveče kad nema nikog boljeg. U njihovom mozgu je prekidač koji te oživljava kao reproduktivno sposobnog muškarca (ma koliko ti to bio) potpuno isključen, u slučaju da nedostatak nije nevidljiv golim okom a ti izgledaš kao Bred Pit. U suprotnom, možeš da na'vataš neku od prethodno pomenutih radodajki koja je načisto propala, ili ribu sa nekim sličnim defektom, koja zbog toga takođe ne dobija pažnju muškaraca.

Drugi postulat: Mušku pažnju nećeš dobiti ukoliko nisi reprezentativnog izgleda, ali oni su mnogo manje probirljivi i brže popuštaju, iako je ženski seksualni nagon jak isto koliko i njihov. Društvo je muškarcima namenilo ulogu onih koji moraju da priđu, te se oni češće odlučuju za sigurnije varijante, ukoliko ne prođu kod one na koju su se namerili. Nekom je važnije lice, nekom telo, ali da bi zavredela minimalnu mušku pažnju, moraš makar prosečno da izgledaš. Ako si pored toga i sposobna da budeš domaćica, a poklopi se da si i nešto više od prosečne kamenjarke kad je u pitanju ukus za filmove, knjige i igre, ili imaš pojma o sportu, to je najbolja kombinacija, mada je ta vrsta skoro izumrla. Ipak, ako izgledaš kao nerođeno dete Marije Šerifović i Toleta Karadžića, neće ti pomoći ništa, možeš samo da čekaš nekog očajnika koji nema izbora, ili se pijan zajebo, pa da ga zafrkneš na trudnoću.

Treći postulat: Bilo da si žena ili muškarac, ako ne pripadaš nijednoj od pomenutih grupa, ili spadaš u one iz dodatka prvog postulata, tvoja situacija je ekstremno teška. Svako će reći da fizički aspekt nije važan i da ima i bitnijih stvari (što, na duže staze i jeste tačno), ali tebi to ništa ne vredi. Možeš da budeš član MENSE koji recituje Homera na starogrčkom, dubinski analizira krizu na Bliskom istoku, skida bečke klasičare na sluh, i po težini rangira 18 poglavlja Džojsovog "Uliksa". Možeš do sutra da pričaš kako je to što ti znaš i možeš važnije od životinjskih, prljavih nagona za koitusom, s obzirom da tebe nagrizaju isti nagoni. Jebati/primiti nećeš, osim možda u izuzetnim (gorenavedenim) slučajevima.

To što svi pričaju da izgled nije najvažniji, a ponašaju se suprotno, je zbog toga što nisu jači od svojih nagona. Pre nego što neko drekne "Je l' ti misliš da mi zbog pizde hapsimo?!", ja ću da odgovorim "Da", baš kao što se to desilo i u tom filmu. Da se sad pored tebe namesti neka naučnica koja je petica, pa i šestica na skali, i fizički ekvivalent Monike Beluči sa koeficijentom inteligencije u minusu, sve me strah da bi izabrao prvu, sa kojom bi raspravljao o radioaktivnim svojstvima elemenata. Isto važi i za žene, pre bi htele glupog Džonija Depa nego pametnog Taška Načića. U neku ruku razumljivo.
Licemerja je uvek bilo i biće. To što i muškarci i žene pričaju da hoće istinu, mogu da okače mačku o rep, zato što ne mogu da je podnesu (pukovnik Džesap, prim. aut). Niko neće da je kaže, jer neće da kvari odnose, hoće da održi iluziju pristojnosti, a i dobro je imati rezervu u blokčetu, ako propadnu povoljnije kombinacije. Tako da je umesto "Ne zanimaš me", "Odjebi", "Pre bih dala Rizi ciganinu", "Tebi ne dam ni na recept", uvek bolje "Dogovorićemo se", "Videćemo", "Drugi put", i tako dalje. Tako ispaljivač ne ispada stoka, a ispaljenima je lakše, jer svakako ne bi rekli "Više je/ga cenim zbog istine". Niko ne voli da čuje neprijatnu istinu o sebi, a pogotovo od nekog ko nam se dopada i koga bismo odvalili od polnog organa. Nemojmo se zajebavati.

Takav je svet. Ljudi sa lošije podeljenim kartama i jeftinijim ulaznicama mogu samo u golubarnik, nikad uz teren. Mi smo ovde, ima nas gomila.