Tapija. Krajnost. Kreativna opaska na spoljašnjost ženskolikog stvorenja koje i rođenoj majci deluje odbojno. Zadnji stepen poređenja. Ružna - ružnija - ružna tu i tamo - ružna da sačuva dragi Bog - ružna k’o smrt - ružna kao da ju je kobila u trku oždrebila - najružnija - ne bih je ni motkom - liči mi na ukrajinsku postčernobiljsku misicu.
Kada bi se pravio miks od nekih poznatih ličnosti u cilju dobijanja gore navedene, u obzir bi došle recimo: Isidora Bjelica, Vjerica Radeta, Jelena Trivan, Gorica Popović i naravno Marija Šerifović.
- I?
- Šta i?
- Pa je l’ bilo šta sinoć?
- A-haaa, to... Pa jeste.
- Pa to te pitam, šta me leraš, k’o da ne znaš na šta mislim! Pričaj!
- Pa ono, klasika žuraja, pičići, pića na sve strane, muzika dobra, domaćin još bolji. U prvih sat vremena sam još razmišljao o bivšoj ribi, a onda sam počeo da cirkam k’o nezdrav, vidim ja da tu ne mogu ništa da povalim, pa bar da se napijem k’o čovek. Jebote gledam, k’o da sam doš’o u Nasin istraživački centar, a ne kod ortaka na žuraju. Sve raketa do rakete Bog te maz’o! Ništa, cirkam ja, kad ide ti meni neka riba, ja kontam, šta koj’ kurac, neću valjda i ja s raketom do kraja svemira i nazad (eto sreće!), kad ja tamo a ono međutim... Mala Jovana, ona iz kraja, krenula da mi se nabacuje. I ja šta ću, da ne ostanem suva kurca, kad mi se već nudi zicer pitam je da odemo na sprat. Ostalo je istorija...
- Čekaj, čekaj, je l’ to ona Jovana, što liči na Oliveru Jevtić?
- E baš ta. Legla mi je kao kec na deset.
- Pa brate... Ona meni liči na ukrajinsku postčernobiljsku misicu.
- Kad ne jebeš hronično k’o ja, nije ti bitno na šta liči. Hoge u vazduh, kecu na glavu i opa-la! Sine, nužda zakon menja, ja kad ti kažem.
