Isti oni ljudi koji ti posle te seanse bez trunke griže savesti pruže istu tu ruku u želji da ispadnu kajnd end polajt.
Oni ne biraju vreme i mesto. Njima je pravo vreme trenutak kada ih zasvrbi egzit debelog creva. U stanju su da gurnu prst dublje od Brajana Pumpera posle hirurškog nadograđivanja srednjaka. Zadovoljivši svoju primitivnu potrebi, isti ti ljudi imaju običaj da istim tim srednjakom iščeprkaju sav sekret iz svojih nozdrvi sve od hipotalamusa pa na 'vamo. Kad ga lepo pročiste u'vati ih neka nervoza pa gruckaju nokte dok ne sljušte sloj na prstu nakupljen iz tri fiziološke šupljine. Da l' im je ukusno ne znam, ali preživaju i cvokoću koji minut posle. E sad, da li je to zato što im se skorela slina zaglavila međ zub, ili im se samo svideo obrok, ne znam. I kao što rekoh, ne želim da saznam.
Najgora stvar kod ovih ljudi, je što ne možeš da ih prepoznaš. Možda je to neko za koga nikad ne bi sumljao, a možda i nije neko za koga si stprocentno siguran.
Jedino što ostaje da ih se pazite. Jer šetaju tu negde, i pozdravljaju se s vama svakodnevno.
Na poslu.
U šetnji.
Kući.
U krevetu.
...
