Priča o događaju iz mladosti seoskog šmekera koja može da se čuje u svakoj kafani u selu i okolini odakle je dotični baja. Ono što priču čini posebnom je to što se, sa manjim varijacijama, može čuti u svakom selu od Subotice do Cetinja.
Kad se setim kad je naš Milojko '54. pevao baš ovde, u ovoj kafan. Kakvo je to slavlje bilo! Napio ko ćuskija, već u ponoć nije znao da otpeva "Do potoka dva putića"! A bio je zaljubljen u neku Milanku iz susednog sela i ako je ovde već imao Jovanku. I lepo se on pokupi, pa krene tamo da je ukrade. Bilo rano proleće, hladan vetar du'vo pravo s Moravu. Al' on se namerio, ne možeš ga odgovoriti! Mi ga svi lepo ispratili i ostali da mu nazdravljamo za sreću, kad ono eto ti njega, nije prošlo 3 sata. Svi poskakali da vidimo šta je bilo. Zabrinuli se jer nam Milojko nešto izgleda sav zbunjen, viče o nekoj đavoljoj raboti. Tek sutradan, kad smo se otreznili, ispriča on nama kako je na pola puta stao da zapali cigaru. Pokušavao, okretao se, ali ne može od vetra. Kad je na kraju uspeo, on nastavi pravo a da nije primetio da se vraća nazad. Zato se uplašio, mislio Jovanka ga začarala da ne može da stigne do Milanke. Posle se okanuo i jedne i druge, oženio Stanislavu, i unučiće ima.
